Pukotine

Vracam se malopre iz grada i posmatram ulice koje skrivaju toliko istorije koja nije zapisana, niti prenesena sa kolena na koleno, posmatram kako mudruju i cute, prate odjekom cipela obicnog prolaznika i pamte, svaki korak, misao, dogadjaj, one su uvek tu i od njih se nista sakriti ne moze. "Spomenici" bi im mogao biti naziv, iako smo mi neverevotno bahat narod, pa kopamo i rusimo i kvarimo betonsko sivilo koje nas okruzuje i mozda tim sivilom sprecava izvesne ljudske kreacije, koje bi zgranule i najgrotesknije naucnike i mucitelje nama poznate, da pokusaju da budu kreativni. Nekako se covek navikne na ravnu podlogu ispod njega i cvrstocu tla, koja kao da govori da je civot tvrd i okrutan, da jedan pogresan korak ili procena moze prouzrokovati nekoliko nesreca, mozda i smrtnih slucajeva. Zato pazimo kako prelazimo ulicu, zato pazimo kako vozimo nasa vozila, zato ginemo toliko i zato su nam ulice toliko nesigurne. Ne poklapa se ova recenica, pola je ukras nase zemlje, a pola recenice je nasa sramota, samo mi nikako da razlucimo sta je istina, a sta ne. Zivimo u bajci od betona, pustamo da bol i istina nestanu medju pukotinama koje su nastale od muke crne zemlje pod nama, koja bi najradije da nas proguta i prekine umobolne agonije i "demokratske promene", Evropske "integracije" i poboljsanje nacina zivljenja. Da, ta nasa majka zemlja, kojom se neko mozda isuvise ponosi bi se najradije nas odrekla, proterala nas i izasla na tender, naravno bez konsultovanja Vlade koja bi je prodala za saku dolara, najverovatnije falsifikovanih. Zasto? Pa zato sto je izrabljujemo, ne negujemo, zato sto je unistavamo, a ne cuvamo, zato sto brukamo ona secanja duboko zakopana u njoj i asvaltu nad njom, a ne cuvamo cast i postenje svake kapi znoja koja je kanula zarad prosperiteta te zemlje, zarad kvaliteta tih ulica, kojim setamo kao da su same od sebe izrasle i koje unistavamo kao da su gliste ili amebe, pa da poseduju mogucnost regeneracije. Nesmotrenost je uzrok nasih polomljenih nogu, nasih prljavih cipela, nasih udaranja glavom o beton, jer nam je oduzeo najmilijeg. Ne, niti je beton oduzeo, niti oduzima, samo stoji tu, gde jeste. Pamti ko prolazi, slusa price, smeje se pijancima koji se teturaju u noci, puca od muke zbog bahatosti naslednika onih koji su te puteve "odgajali", pa zbog njihove postenosti i mukotrpnog, postenog rada trpi koliko moze, valjda zna da pametniji popusta.