U danasnjem svetu prepunom betonskih misli koje su sive kao materija toliko cvrsta i hladna da joj nijedna boja ne bi lepse stojala ili istu bolje opisivala, u svetu prepunom osoba koje osim cinjenicnih stavki nista drugo ne smatraju mogucim i u svetu u kojem je dusa izgubila smisao i postala kutija u kojoj nesto kuca, postojim i ja, putnik nepreglednih hodnika uma, koje je tesko mapirati i odrediti kuda se i kako kretati, a da ja i svaka druga osoba sa nezaustavljivim istrazivackim duhom ne izgubimo osnove i smisao zivotnih vrednosti koje nas cine ljudima. "Kako je svet lep, kako je svet saren", to mi porucuje osoba koja zmirka kroz svoje naocare kroz koje ni suncevi zraci ne dopiru, a navodno vidi sve boje sveta, poseduje um otvoren kroz koji slobodno misli teku kao automobili bez brzinskih ogranicenja na nemackim autoputevima. Kazu da je ljubav slepa, ali ja se ne slazem. Ljubav je svetlo, ali ljubav koja je iskrena, koja je prava. Kako neko definise ljubav, kako ja definisem ljubav? Ne zelim ili ne smem da kazem, smatram da je Bog tu paletu o rasudjivanju ostavio nama u amanet, da mi farbamo nase umove i da sami kreiramo boje koje ce nalaziti na koncima koji kroje nasu svakodnevicu i svet. Uzmimo za primer ovog Princa sa slike, Princa od Persije. Iako je mitoloski, poruka njegovog lika prevazilazi sve prepreke mozga i imaginacije, postajuci tako nezaobilazni predmet i primer kojim bi mogli ukazati nekome kako je to "imati, pa nemati". Imati, pa nemati, to je zaista dublja misao, nego sto neki misle, a izgovara se cesto, sa osmehom na licu, kao da je to nesto smesno. Uvericu vas kroz primer o kojem sam gore vec poceo da pricam, da nista nije po tom pitanju niti zabavno, niti smesno. Imao je princ sve, dvorove i livade i potoke i sve sto se pozeleti moze. Imao je sve, ali nije imao srce, nije imao ni tracak ljubavi, mislio je da se i to, kao i sve u njegovom duhovno praznom zivotu moze kupiti ili ratom osvojiti. Da ne pravim od sitnog uvoda dramu, a zaista bi se mogla napisati prica dostojna da stoji na policama pored Ane Karenjine, ja cu samo reci da je na kraju nasao osobu u koju se strasno zaljubio, jednu sluskinju koja nije imala nista, osim neukrotivog duha u prelepom telu. Pozeleo je on taj duh, ali nikako mu nije dala "ljubav" prema svetu i bogatstvu da se okrene lepsoj strani zivota, uzitcima koje novac ne moze da kupi, jer je imao nekakav od Boga prokleti noz, koji je pokretao cudnovatu i nikome poznatu masinu, naizgled sposobnu da spasava i pomaze, ali je ustvari radila sasvim suprotno. Mislio je da ce kada pokrene sve te mehanicke tockice uspeti da otvori put u njeno srce, u sove njemu nedostupne, za kojima je zudeo kao putnik za svojim domom, kao majka za detetom koje odlazi u vojsku, kao suza koja trazi toplu ruku osobe koja nije tu, da je obrise. Kada je pokrenuse, bese vec prekasno, propade mu kraljevstvo i narod mu se pretvori u nekakve kreature iz nocnih mora, nekakve spodobe zeljne samo svetla koje ne mogu ukrotiti, kao nekada i on sam. Uvidevsi sta je bio i sta je uradio, krece nazad kroz hodnike vremena koje niko nije desifrovao, pokusavajuci da pronadje svoj i spas njegovog kraljevstva. Drugim recima, prosto receno u nasem narodu, imao je i sada vise nema. Ljubav koju je gajio prema nepoznatoj devojci postaje jaca i jedno od orudja koje ce mu pomoci u borbi, najtezoj od svih, najokrutnijoj od svih, borbi u koju su mnogi usli do zuba naoruzani, a izasli posramljeni i porazeni. Pakao mora da je strasan, ali nista strasnije nije kao borba sa samim sobom, kao spoznaja duhovnih nedostataka koji su se sklopili u mracnu stranu i sada zele da zavladaju i onom do koje dopire svetlost, to je sudar titana sitnih dovoljno da stanu u jedno srce, a dovoljno opasnih da uniste svet oko osobe koja je dirnula u grotlo najvrelijih dusevnih vulkana. Borba koju niko od nas ne zna da vodi, borba u koju niko od nas nije spreman da udje, borba koja je u prah i pepeo pretvarala i najvece mozgove nasih vremena, koje smatramo ludacima. Nisu ludi bili zato sto su nesto bizarno uradili, vec mozda zbog toga sto su svoju dusu pokusali ocistiti u necistom svetu. To je nama strano, cistoca duse i uma. Imali smo mi nekada nase velikane, ljude cistih srca i cistih dusa, razuma bistrih poput vode, svakodnevno ste ih mogli sresti na ulicama, bio je to svaki pojedinac, sada zamenjen ludacima, osobenjacima i neljudima koji teraju imaginarne hatare. Kako neko rece, "mi smo kao jedno", iako nije sagledao citavu pricu, postaje dobrovoljno zrtva mracnih reka neistina koje teku nepretano pored mene. Takodje smo i mi, nekada imali, a sada nemamo. Nemamo srce, nemamo dusu, nemamo razum, nemamo nista osim bogatstva bezvrednog, bogatstva otrovnog. Moji Pazarci obituju kao onaj narod pretvoren u paklene sluge, u pse poslusne, u slepe oci dunjaluka gladne. Niko ne dize ruku na sebe, samo upiremo prstima onamo gde ne treba, na onoga koji ni kriv ni duzan prolazi pored, a mozda se bas on bori, mozda je bas on pionir u necemu dobrom, mozda sam to ja, mozda zelim biti Princ od Persije.
Нема коментара:
Постави коментар