Kvalitet se ne predaje

Postoji vreme u godini, kada moj grad nije moj grad i kada ja nisam ja, kada nestane svaka osuda prema ulicama koje su moje, prema izlozima po kojima moja senka svakodnevno seta. Moj grad zaboravi u tom kratkom vremenu na bol, na mrznju, na netrepeljivost i sve one razne kvalitete, naravno negativne, koji nam skode i koji nas duh unizuju, koji nasu svest pomracuju. Vreme u kojem je Sunce zakon, a toplota svuda oko nas i sa nama, ulepsavajuci svaki korak, cineci ga lepsim i nekako laksim. Leto je moje omiljeno doba, jer moja dusa tada cveta, moja ljubav je tada nasla luku, moje oci su videle najlepsu osobu na svetu i moje usi svakoga leta cuju muziku, prelepu muziku. Festival "Stari grad" je nesto najlepse sto je moj grad imao prilike da izume, pored osecanja koji su samo nama svojstveni, a sada nazalost u tamu baceni, kao nepozeljni prolaznici ili nepotrebni naucnici. Nauka nam nudi ljubav, a ljubav samo moze ciniti dobro. Istina je da je ljubav predivan osecaj i da ja zaista o njemu mogu govoriti danima, ali znacaj pridajem ovom licu sa slike, koji je iskusio ljubav dublje i proucio istu od mene mnogo bolje, bivsi frontmen grupe "Parni Valjak", Aki Rahimovski. Predivan glas, predivan stas i malo nervoze od ovog coveka cine gospodina koji zasluzuje svaku pohvalu i nasu paznju kao sto slusamo razne umotvorine i legende o isuvise pametnim ljudima, koji su nam pomogli da kreiramo barem neke sitne delove nase danjasnjice. Iako sam zeljno iscekivao "Stari grad", ovaj je covek potukao i vreme i godisnja doba, pa je toplinu uneo u nasa srca bas onako kako to radi i leto, bas onako kako ja to volim i bas onako kako nama to odgovara svima. Sala Doma kulture u Novom Pazaru je pevala, a zastave ovoga grada su veceras crvene. Pazar je veceras prestonica ljubavi, a ja sam predsednik. Iako nije bilo izbora, iako niko glasao za mene nije, iako mozda vecina i ne zna. Lepo je sanjati, lepo je ziveti bezbriznim zivotom, lepo je slusati kvalitetnu muziku, lepo je voleti i biti voljen. Na kraju mala zamerka nekolicini koji su izazvali naseg gosta i umetnika neprocenjive vrednosti, da ih upozori na telefone i razgovor u publici tokom obracanja ovog velikog, a rastom niskog, coveka publici. Ali im ne zameram, veceras je grad moj, nebo je moje platno, na njemu ispisujem poruku jednoj dragoj osobi, nadajuci se da ce joj se te reci urezati u pamcenje kao zakon o gravitaciji, kao zakon koji kaze da posle tame uvek dolazi svetlost, kao zakon koji glasi: "Volim te".

Kako doslo, tako i otislo

"Cudni su putevi Gospodnji". Milion puta sam bio svedok ovih reci i milionima puta sam ih prosaptao, kao neku poznatu tajnu, kao prepricavanje nekog ruznog sna, kao da ne zelim da priznam istinu. Svedok je ove zakonitosti bio i svako drugi, u to ne sumnjam niti u suprotno mogu biti ubedjen, ali nikako da razumem sebe i ljude oko mene, jer iako imamo bezbrojne primere pravde i pravicnosti, mi istu ne podrzavamo i bodrimo bezakonje i svaki oblik suprotnosti pravdi. Dok sam bio srednjoskolac, kao i svako drugi, imao sam nekolicinu knjiga koje su uvek bile uz mene, moja svakodnevica i obrazovanje se okretalo oko tih nekoliko knjiga, kao Zemlja oko Sunca. Svaka od tih knjiga, iako samo gomila papira, misli odstampanih i dobro na trzistu plasiranih, predstavlja neku sitniju istoriju ili podsetnike za razne nedace koje su vas pogodile na casovima, razne anegdote koje ste proziveli sa drugarima iz odeljenja i sve ostale pozorisne dogadjaje u nasim zivotnim tapiserijama. Nikada nisam smatrao da ce mi knjige znaciti vise od puke misli i poruka koje sadrze, ali uvidjam da izmedju svih tih redova i listova zaista postoji nesto spiritualno zadovoljstvo koje obogacuje osobu, ma koliko ona smatrala stivo koje je pred njom suvoparno. Tokom mog skolovanja sam imao nekoliko "misterioznih pozajmica" knjiga od strane "postenih" kolega, ali nikada nisam obracao paznju na to. Naravno da to finansijski svima skodi, ali nikako nisam uvidjao da ce me i dan danas progoniti misao da sam ja kriv sto barem nisam potrazio te knjige, jer sam ih tako mozda i podstakao da se sa vremena na vreme vracaju i sa moje klupe uzimaju sta im treba za dalje skolovanje koje nikako nije moglo teci, kada osoba postaje lopov i prevarant, osim u pogresnom toku. Vec u trecoj, pa sve do kraja cetvrte se te "pozajmice" nisu meni desavale, pa sam nekako odahnuo i okrenuo se drugim ciljevima u zivotu, koji ispadose detinjasti, kako su mi govorili ljudi iskusniji i stariji od mene. Na kraju cetvrte se desava preokret situacije i meni nestaje jedna vredna i veoma vazna knjiga, koju jesam potrazio, ali uzaludno. Naravno da mi skolovanje nije bilo dovedeno u pitanje, niti zivot i ljubav prema njemu, nisam izgubio lepsu i bolju polovinu da bih previse zalio, ali jesam izgubio svojevrstan podsetnik na stara, ponekada dobra, a ponekada losa vremena. Smatram da je gubljenje secanja i podsetnika na stara vremena, ma kakva ona god bila, pogubno. Proslo je od tog, da kazem nemilosrdnog, dogadjaja vise od dve godine. Ni sanjao nisam da danas, posle ovoliko vremena, mene ceka veliko iznenadjenje. Poziva me drug i kaze da je nasao nesto sto je moje i da obavezno odem do njega, sto ja i uradim posle izvesnog vremena koje mi je bilo potrebno da se otreznih od popodnevnog spavanja. Odoh do njega i tamo vidoh ovu knjigu, istu kao i na dan kada mi je nestala. Ja sam bio zaprepascen, zadivljen i zacudjen. Otkud ova knjiga ovde i kako je nasla svoj put natrag do mene. Drug moj to nije znao, nasao je na klupama svog fakulteta, prepoznao moje ime i odmah je meni doneo. Ja sam neko vreme sedeo i sam u sebi razmisljao i na kraju samo prosaptao reci : "Kako doslo, tako i otislo". Moja secanja su se sa knjigom vratila, iako su bila tu, postala su nekako zivlja, bliza i lepsa. Ja, svestan malo vise da je pravda nezaobilaza i neizbezna, prekrstan noge i cekam, valjda ce se ovako i svi nasi problemi resiti, otici ce sami od sebe. Pa se setim, da se nisu tako pojavili, vec su bili necim izazvani, a ko ce izazvati i pred pravdu pozvati one koje su izazivali zlo i nepravdu, ko ako ne mi?

Spoznaj samoga sebe

U danasnjem svetu prepunom betonskih misli koje su sive kao materija toliko cvrsta i hladna da joj nijedna boja ne bi lepse stojala ili istu bolje opisivala, u svetu prepunom osoba koje osim cinjenicnih stavki nista drugo ne smatraju mogucim i u svetu u kojem je dusa izgubila smisao i postala kutija u kojoj nesto kuca, postojim i ja, putnik nepreglednih hodnika uma, koje je tesko mapirati i odrediti kuda se i kako kretati, a da ja i svaka druga osoba sa nezaustavljivim istrazivackim duhom ne izgubimo osnove i smisao zivotnih vrednosti koje nas cine ljudima. "Kako je svet lep, kako je svet saren", to mi porucuje osoba koja zmirka kroz svoje naocare kroz koje ni suncevi zraci ne dopiru, a navodno vidi sve boje sveta, poseduje um otvoren kroz koji slobodno misli teku kao automobili bez brzinskih ogranicenja na nemackim autoputevima. Kazu da je ljubav slepa, ali ja se ne slazem. Ljubav je svetlo, ali ljubav koja je iskrena, koja je prava. Kako neko definise ljubav, kako ja definisem ljubav? Ne zelim ili ne smem da kazem, smatram da je Bog tu paletu o rasudjivanju ostavio nama u amanet, da mi farbamo nase umove i da sami kreiramo boje koje ce nalaziti na koncima koji kroje nasu svakodnevicu i svet. Uzmimo za primer ovog Princa sa slike, Princa od Persije. Iako je mitoloski, poruka njegovog lika prevazilazi sve prepreke mozga i imaginacije, postajuci tako nezaobilazni predmet i primer kojim bi mogli ukazati nekome kako je to "imati, pa nemati". Imati, pa nemati, to je zaista dublja misao, nego sto neki misle, a izgovara se cesto, sa osmehom na licu, kao da je to nesto smesno. Uvericu vas kroz primer o kojem sam gore vec poceo da pricam, da nista nije po tom pitanju niti zabavno, niti smesno. Imao je princ sve, dvorove i livade i potoke i sve sto se pozeleti moze. Imao je sve, ali nije imao srce, nije imao ni tracak ljubavi, mislio je da se i to, kao i sve u njegovom duhovno praznom zivotu moze kupiti ili ratom osvojiti. Da ne pravim od sitnog uvoda dramu, a zaista bi se mogla napisati prica dostojna da stoji na policama pored Ane Karenjine, ja cu samo reci da je na kraju nasao osobu u koju se strasno zaljubio, jednu sluskinju koja nije imala nista, osim neukrotivog duha u prelepom telu. Pozeleo je on taj duh, ali nikako mu nije dala "ljubav" prema svetu i bogatstvu da se okrene lepsoj strani zivota, uzitcima koje novac ne moze da kupi, jer je imao nekakav od Boga prokleti noz, koji je pokretao cudnovatu i nikome poznatu masinu, naizgled sposobnu da spasava i pomaze, ali je ustvari radila sasvim suprotno. Mislio je da ce kada pokrene sve te mehanicke tockice uspeti da otvori put u njeno srce, u sove njemu nedostupne, za kojima je zudeo kao putnik za svojim domom, kao majka za detetom koje odlazi u vojsku, kao suza koja trazi toplu ruku osobe koja nije tu, da je obrise. Kada je pokrenuse, bese vec prekasno, propade mu kraljevstvo i narod mu se pretvori u nekakve kreature iz nocnih mora, nekakve spodobe zeljne samo svetla koje ne mogu ukrotiti, kao nekada i on sam. Uvidevsi sta je bio i sta je uradio, krece nazad kroz hodnike vremena koje niko nije desifrovao, pokusavajuci da pronadje svoj i spas njegovog kraljevstva. Drugim recima, prosto receno u nasem narodu, imao je i sada vise nema. Ljubav koju je gajio prema nepoznatoj devojci postaje jaca i jedno od orudja koje ce mu pomoci u borbi, najtezoj od svih, najokrutnijoj od svih, borbi u koju su mnogi usli do zuba naoruzani, a izasli posramljeni i porazeni. Pakao mora da je strasan, ali nista strasnije nije kao borba sa samim sobom, kao spoznaja duhovnih nedostataka koji su se sklopili u mracnu stranu i sada zele da zavladaju i onom do koje dopire svetlost, to je sudar titana sitnih dovoljno da stanu u jedno srce, a dovoljno opasnih da uniste svet oko osobe koja je dirnula u grotlo najvrelijih dusevnih vulkana. Borba koju niko od nas ne zna da vodi, borba u koju niko od nas nije spreman da udje, borba koja je u prah i pepeo pretvarala i najvece mozgove nasih vremena, koje smatramo ludacima. Nisu ludi bili zato sto su nesto bizarno uradili, vec mozda zbog toga sto su svoju dusu pokusali ocistiti u necistom svetu. To je nama strano, cistoca duse i uma. Imali smo mi nekada nase velikane, ljude cistih srca i cistih dusa, razuma bistrih poput vode, svakodnevno ste ih mogli sresti na ulicama, bio je to svaki pojedinac, sada zamenjen ludacima, osobenjacima i neljudima koji teraju imaginarne hatare. Kako neko rece, "mi smo kao jedno", iako nije sagledao citavu pricu, postaje dobrovoljno zrtva mracnih reka neistina koje teku nepretano pored mene. Takodje smo i mi, nekada imali, a sada nemamo. Nemamo srce, nemamo dusu, nemamo razum, nemamo nista osim bogatstva bezvrednog, bogatstva otrovnog. Moji Pazarci obituju kao onaj narod pretvoren u paklene sluge, u pse poslusne, u slepe oci dunjaluka gladne. Niko ne dize ruku na sebe, samo upiremo prstima onamo gde ne treba, na onoga koji ni kriv ni duzan prolazi pored, a mozda se bas on bori, mozda je bas on pionir u necemu dobrom, mozda sam to ja, mozda zelim biti Princ od Persije.

Kvalitet neukusa

U redu, donekle razumem da narod ima pogresnu predstavu o njegovoj istoriji i muzici koja se slusala i volela u davnim vremenima, pa da budu slepi za sve gluposti koje im uvaljuje Grand produkcija na celu sa Brenom koja se toliko jezi od sopstvene klijentele i njihovog prostakluka, da se trudi da sto vise vremena provede van nase drzave i drzava u kojima ove dileje imaju mogucnosti da pokazu pravo "umetnicko umece i kvalitete", jer smatra, barem ja tako mislim, da njihova muzika smanjuje inteligenciju svakog onog ko je cak i cuje. Nije lako za razumevanje, ali se sloboda naroda mora postovati kroz ukuse, pa cak i ako sretnete homoseksualca na ulici, morate ga postovati, zakon kaze da ga ne smete ubiti, cak ni mrko pogledati, ako to gore spomenutoj grupaciji bolesnih individua ne odgovara. Muzika je nacin iskazivanja kvaliteta duse i njenih osecanja, a kada vidite da svaka pesma Grand kompanije predstavlja mesavinu ukradenih grckih, turskih i iranskih pesama, shvatite da je kvalitet na toliko niskom nivou, da nula predstavlja maksimalan uspeh narodnih izvodjaca u ovoj drzavi. Od skora, ta nula je postala i mera za racunjanje kvaliteta nasih "modernijih" muzickih izvodjaca, koji su shvatili da se ovde odavno ne ceni dobar tekstualni i muzicki aranzman, po mogucstvu originalan, nego golotinja, eksplicitni tekstovi i sto je najgore, skandalozno ponasanje koje ne dolikuje ni narkomanima, a ni kurvama. Tako smo dobili srpsku muzicku scenu koja se po nicemu ne razlikuje od bilo koje druge srpske scene, svaka je propala, neoriginalna sa primesama rdjavih atributa osoba koje obituju na tim scenama, lazi i obmane, svadje i psovke, skandali i izjave koje pokazuju koliko je nas narod pogresio kada je trampio razum i kulturu za modernost i nedostizno bogatstvo. Zamislite, imamo hitove kojima tekstovi ne porucuju nista drugo do kradju, prevaru i obmanu osobe nama drage ili poznate, pa se pitam, kako normalan narod ocekuje da iko ovde bude razuman i slican njima, posten i obrazovan, kada slusa muziku koja mu porucuje totalnu suprotnost? Naravno da je postojala kvalitetna muzika, samo toliko lose i nekvalitetne muzike biva snimljeno i izbaceno na police prodavnica, da mi se cini da od pocetka vremena postoji Grand, Zam, Sky music i ostali paravani ljudi koji su bili dovoljno "inventivni" da prodaju ljudima promaju, nekvalitet i muziku toliko losu, da je u odnosu na njih, muzika africkih plemena poput Mozartove Devete simfonije. Na kraju se snizi kvalitet i Beovizije, jedinog mesta na kojem je obican gradjanin ove zemlje mogao da vidi, cuje i oseti kvalitetnu izvodbu pesama, govor srca kroz note i iskazivanje kroz pokrete, a sada je to zamenjeno kratkim haljinama, nekakvim sorcevima, koji podsecaju ako mene pitate, na donji ves i tekstovima koji nemaju nikakvo drugo znacenje osim bluda, bluda i cini mi se, bluda. Mislim da je situacija izmakla kontroli, da je narod izgubio sluh, ako ne razum i da sada muzickom scenom vladaju karikature lose izrade, umetnici losih kulturalnih osobina, ljudi nikakvih karakternih osobina, ali mi smo "moderni" i takvi nameravamo ostati, pa neka nikome ne smeta sto je glavna vest u novinama Jelena Kravaljusa, koja je kupila detetu iste cipelice koje je kupila i svojoj civavi, pa idiotkinja cak i govori da joj je milo, sto joj se dete lici na psa. Nadam se samo, za dobrobit deteta, da postoji Supermen ili Betmen ili mozda Bananamen, ili bilo koji super heroj koji ce spasiti jadno dete, od celjusti umobolnog manijaka koji na klipovima lize svoj srednji prst i govori bestijalnosti koje se samo mogu cuti po kucama "nocnih dama", kojem moze pasti na pamet da plasticnom operacijom zaista ucini da se ono lici na njenu dragocenu civavu. Zelim da ta civava bude pregazena, a i njena vlasnica i njene koleginice i njene kolege i svi oni koji nas zaglupljuju. Ne zelim da budu pregazeni motornim vozilom, vec razumom, kulturom i kvalitetima koji ce ih spustiti na zemlju i baciti natrag u prasinu iz koje su izmileli, zelim da moj narod opet ceni Mozarta, Baha, Betovena, Sopena i sve one koji su zivote provodili stvarajuci muziku koja budi sva cula i koja razum obogacuje, a ne onu koja ubija mentalno, unistavajuci svaku karakternu osobinu koja nas cini ljudima, pretvarajuci nas u divljake koji samo pijance po "zurkama", biju se, lazu i varaju medjusobno. Pa se zapitam, zar nije Srbija i njen zivalj oduvek ovakav bio i da li se ikada ovde ista promenilo na bolje?

Pismo koje niko ne zeli

"Pisem ti polako, jer znam da ne umes da citas brzo. Zelim da ti kazem da smo dobro svi, zivot ide dalje, gubitke pamtimo i od sveta krijemo, za uspesima tragamo i ka njima stremimo." Ja cekam. "Nisam ti nikada pricao onu starogradsku pricu o dva coveka, jedan je bio iz grada Rada, a drugi iz Nerada. Ovaj prvo se zvao Radnik, a drugi Neradnik. Radnik bese, kako mu i ime govori, neverovatno vredan i dobar covek, nije mario za sitna ogovaranja koja su kao golubovi neuracunjljivo leteli iznad i oko njega, svoj je posao voleo i nikada sa njega odsustvovao nije." Ja cekam. "Neradnik bese susta suprotnost, osoba loseg karaktera, bez ikakvih kvaliteta i navika koje bi ga izdigle iz caure u kojoj obituje kao virus i svojom lenjoscu ubija samo sebe i svoj razum. Imao je jednu stolicu u kahvi na centru, na kojoj je provodio vise vremena nego kuci, posao je zanemariovao i kada je god mogao, eskivirao. Razne je neistinite price zapoceo on i tim se cak i dici, svakoj osobi zna nekakve "tajne" i prepricava ih kao zanimljivosti iz novina. Uprkos neverovatno losim karakternim osobinama i predugackom jeziku sa ne samo jednom ili vise dlaka na njemu, vec citavom bradom gde svaka dlaka predstavlja po jednu laz, on svoj posao i prijatelje nikako ne gubi." Mi cekamo. "Zasto, sigurno se pitas? Pa zato sto ima neverovatno poznate rodjake, na visokim polozajima koji nikako ne dozvoljavaju da on izgubi svoju platu kojom placa kahve svakoj osobi koja je voljna da gubi vreme i slusa besmislene izmisljotine o svakom ko prodje ispred lokala u kojem on "kahvenise". Najgore je to, sto je Neradnik direktor firme u kojoj radi ovaj gore spomenuti Radnik, pa ga zbog njegovih kvaliteta mrzi, trudeci se da mu nadje barem jednu gresku, najsitniju, koju ce koristiti kao razlog da ga otpusti i tako ocisti svoju firmu u kojoj su samo najveci neradnici. To mu nikako nije polazilo za rukom", a mi jos cekamo,"pa je cak i pokusavao Radnikove kolege da potplati da ga teraju da lencari i propusta posao, sto je ovaj izricito odbijao i svoj posao savesno i redovno obavljao. Na kraju ga je pozvao u svoju kancelariju i rekao mu da ja otpusten, jer krade svakog dana po sekundu svog radnog vremena. Radnik je bio potisten, ali ne i izazvan, samo je ustao, pozdravio se i napustio svoje radno mesto i firmu koju je nakon njegovog odlaska cekala svetla buducnost." Cekanje se preterano oduzilo, ali cu sacekati jos malo. "Radnik odlazi u inostranstvo i tamo uzlece strmo ka uspehu i obogacivanju, jer njegovu vrednost bese tesko naci i nadmasiti, dok sudbina ove nase firme i nasih neradnika bese suprotna, pa firma propade, veliki narod ostade bez posla, a nas Neradnik bez kahvi i njemu dragih ogovaranja. Zamrzeo ga je svako, jer su shvatili da je najgore voleti onoga ko ne moze biti voljen, zbog atributa koje ne poseduje, niti bi ih umeo prepoznati. Nije uspela ni porodica sa svim poznatim clanovima da povrati ugled i reputaciju, pa im na kraju nista ostalo nije od izbora, osim onoga koji ih je oterao iz ovoga grada, a sa njima i nerad i laz i svako zlo." Posto vise nisam mogao da cekam u posti da ovo pismo predam, odlazim, bacam kovertu u kantu, niko nece saznati i procitati ovu pricu, niko nece znati da je rad uvek bio i bice bolji od nerada. Ironija, majka svih problema je da pisah dzabe pricu o radniku, a niko je procitati nece, jer u posti iz koje sam zeleo da posaljem poruku mojim gradjanima, mom Pazaru, mom svetu, rade samo najveci neradnici, oni subjekti moje price koji ce sebe, a i nas mozda, unistiti svojom lenjoscu.

Pukotine

Vracam se malopre iz grada i posmatram ulice koje skrivaju toliko istorije koja nije zapisana, niti prenesena sa kolena na koleno, posmatram kako mudruju i cute, prate odjekom cipela obicnog prolaznika i pamte, svaki korak, misao, dogadjaj, one su uvek tu i od njih se nista sakriti ne moze. "Spomenici" bi im mogao biti naziv, iako smo mi neverevotno bahat narod, pa kopamo i rusimo i kvarimo betonsko sivilo koje nas okruzuje i mozda tim sivilom sprecava izvesne ljudske kreacije, koje bi zgranule i najgrotesknije naucnike i mucitelje nama poznate, da pokusaju da budu kreativni. Nekako se covek navikne na ravnu podlogu ispod njega i cvrstocu tla, koja kao da govori da je civot tvrd i okrutan, da jedan pogresan korak ili procena moze prouzrokovati nekoliko nesreca, mozda i smrtnih slucajeva. Zato pazimo kako prelazimo ulicu, zato pazimo kako vozimo nasa vozila, zato ginemo toliko i zato su nam ulice toliko nesigurne. Ne poklapa se ova recenica, pola je ukras nase zemlje, a pola recenice je nasa sramota, samo mi nikako da razlucimo sta je istina, a sta ne. Zivimo u bajci od betona, pustamo da bol i istina nestanu medju pukotinama koje su nastale od muke crne zemlje pod nama, koja bi najradije da nas proguta i prekine umobolne agonije i "demokratske promene", Evropske "integracije" i poboljsanje nacina zivljenja. Da, ta nasa majka zemlja, kojom se neko mozda isuvise ponosi bi se najradije nas odrekla, proterala nas i izasla na tender, naravno bez konsultovanja Vlade koja bi je prodala za saku dolara, najverovatnije falsifikovanih. Zasto? Pa zato sto je izrabljujemo, ne negujemo, zato sto je unistavamo, a ne cuvamo, zato sto brukamo ona secanja duboko zakopana u njoj i asvaltu nad njom, a ne cuvamo cast i postenje svake kapi znoja koja je kanula zarad prosperiteta te zemlje, zarad kvaliteta tih ulica, kojim setamo kao da su same od sebe izrasle i koje unistavamo kao da su gliste ili amebe, pa da poseduju mogucnost regeneracije. Nesmotrenost je uzrok nasih polomljenih nogu, nasih prljavih cipela, nasih udaranja glavom o beton, jer nam je oduzeo najmilijeg. Ne, niti je beton oduzeo, niti oduzima, samo stoji tu, gde jeste. Pamti ko prolazi, slusa price, smeje se pijancima koji se teturaju u noci, puca od muke zbog bahatosti naslednika onih koji su te puteve "odgajali", pa zbog njihove postenosti i mukotrpnog, postenog rada trpi koliko moze, valjda zna da pametniji popusta.

Nedostizne ambicije

"Lekar, pekar, apotekar, sve mogao sam biti ja, bilo sta". Zar nemamo svi mi neke nase duboko skrivene ambicije ili mozda one koje se pojavljuju kao zec iz sesira, sramezljivo i prebrzo za registrovanje nasih lenjih ociju, kada dobijemo adrenalinske nalete ili povrede sujete? Mislim da covek ne bi bio covek ako ne bi imao razum, savest i ambicije. Nazalost, neki su moji sugradjani izgubili neke od ovih glavnih i preko potrebnih atributa, pa ne znam da li se racunaju u ljude ili u kojekakve izvrnute slike u ogledalima propalih cirkusa kojih ima mnogo po ovom gradu. Nisam psiholog pa da znam odakle dolazi nagon za ambicijama, odakle poticu te neke svesne i podsvesne zelje da uspehom, nadmetanjima i pokazivanjima uspesnosti pred drugima, ali jesam govornik dovoljno slobodnog duha da kazem da je ambicionizam precenjena stvar kod nas, a mozda i u svetu. Obrazlozenje nudim u sledecim primerima koji kao voda umeju ponekada biti bistri i jasno razumljivi, a ponekada treba vremena da se slika neke osobe izbistri i od nje napravi primer. Uzmimo prvo ove lakse, osobe koje su u zivotu konstantno sretale neke lenjivce i niskokvalitetne persone, zadovoljne i trosicama hleba, zadovoljne raznim nivoima korupcije i mita, samo dok su njihove sitne pozude zadovoljenje, a u ovom gradu variraju od ogovaranja do varanja supruznika. Te su osobe sebi odavno postavile cilj, zavrsiti skolu u svim mogucim nivoima koje drzava nudi, koristeci se svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima, a kod nas se najradije bira ovaj drugi i brzi nacin obrazovanja, a kasnije naci neki lagan i ne previse zahtevan posao i zaposliti se, raditi cuteci pred svakim uznemiravanjem i nepravilnostima od strane predpostavljenih i tako obitovati kao vaska, do penzije, a na kraju kukati kako je drzava kriva za veliku krizu i besparicu medju njenim stanovnistvom, koji se nadljudskim naporima trudi da bude sto (ne)produktivniji i sto (ne)vredniji. Imamo i osobe koje ne znaju za osnovno obrazovanje i to da je dozvoljeno svima, pa cak i onima bez mozga, pa se te individue okrecu sitnim vrstama kriminala i raznim samostalnim "unosnim" vrstama poslovanja. Retko je ko uspeo u svojim naporima, ali ko uspe, naplacuje to svim novim narastajima i generacijama mladjim od uspesnog "biznismena" sa crnom nokijom n95, zahtevajuci postovanje intelekta koji ne poseduje i zahtevajuci strahopostovanje, a sama ta osoba taj atribut ne zna, cak, ni da definise. Na kraju slag ove ubudjale torte, osobe koje imaju neverovatno velike predispozicije za uspesnost u bilo kojem poslu ili vrsti obrazovanja koje se nudi, ali se te osobe posle nekog vremena udave u neprestanim hvalisanjima ili od strane njihovih roditelja ili od strane profesora i drugara ili od strane njih samih. Nista tu nije sporno, da ne postoje osobe koje su spremne da prevrnu citav svet, ne bi li nasle barem jednu informaciju koju ne zna ostatak ljudi medju kojima one kao grip kruze, kojom ce se pohvaliti i tako dodati sebi i svom egu kojeg je nemoguce zasititi, barem jedan poen vise na nekoj imaginarnoj lestvici u njihovim pomucenim mozgovima. Zanimljivo je videti osobu koja se u ovako maloj sredini promeni zbog navodno nekog prevelikog publicizma i kvaliteta koji nadmasuju pravo "obicnog smrtnika" da se pozdravlja sa tim osobama bozanskih kvaliteta, pa ne ide da se druzi i pozdravlja sa gore pomenutim, njima poznatim i njima dragim, mozda cak i onim individuama koje su pomogle u kreiranju tog nekog kulturalnog miljea i kvaliteta kojima se hvalise onima koje srece svakodnevno, a veoma ih slabo poznaje, ali zato zna da su te osobe koje srece, kako bi se kod nas kazalo, mocne i sposobne da vedre i oblace nad Pazarom. Kada se osvrnem na te vremenske neprilike koje su pogodile moj grad odavno i pogadjaju ga svakodnevno, ne zelim da otvorim mentalni kisobran, ne zelim da menjam javno mnjenje, niti narod i njegova primitivna i lose usadjena shvatanja, vec zelim da se prepustim i pokisnem, mozda mi ta kisa ispere mozak, pa postanem i ja "ambiciozan, pametan i moderan".

Ko je i zasto je?

"Lepo je meni govorila moja mama", nece biti recenica, a ni misao koja ce se prozimati kroz ovu temu, ali zaista mi se cini da sam napomenuo da ce moj prethodni tekst da probudi neke negativne reakcije medju citaocima, ali da moja objektivnost nije ustvari subjektivnost, pa cemo u ovoj temi pokusati to da razgranicimo. Navodno se neko nasao uvredjen, jer sam kazao da sve osobe pre svega sumnjive proslosti, a zatim i svih ostalih atributa koji ih cine osobama pojavljuju u Harizmi, Studiju, Taboo-u, Artu ili mozda Izbi. Ne sumnjam da ima osoba koje poseduju mentalne sposobnosti daleko jace od mojih, ne sumnjam da njihove ideje mogu zaseniti moje i najdacati ih u svakom trenutku, ali nikako da shvatim, zasto te odredjene persone zeljno iscekuju pojavu nekog Bogom obecanog mesije ili proroka koji ce nas grad ocistiti od gore napomenutih niskorazrednih ljudi sa margina zakona i drustva, koji novcem kupuju i polozaje i separe odseke u gore navedenim lokalima, poznatijim kao "VIP podrucja", a niti vlasnici, niti nasa "elita", cak ni mi sami ne znamo sta je to VIP loza i koje bi osobe trebale da obituju i noci provode u tim "specijaliziranim" delovima lokala. Bog nam nazalost nece u skorijem vremenu slati bilo kakve spiritualne izaslanike, a i ako dozivimo ta vremena konstantih cuda, mislim da ce Novi Pazar kao i uvek biti postavljen kao finalna i totalno irelevantna tacka u koju ce stici izmene i promene na bolje, jer nas, cini mi se i cist kiseonik zaobilazi u sirokom luku. Na gore postavljenoj slici imamo naocigled savrsen sklop kvadrata koji se ne mogu razbiti i razdvojiti, ali ja vidim crne i bele kvadrate, a crno i belo su dve potpuno razlicite boje i nikada nisu isle zajedno, osim kao slika potpune anarhicnosti i nemogucnosti uklapanja tih istih boja. Crni su za mene svi dogadjaji koji nas okruzuju, a kreiraju ih osobe i grupacije toliko niskih interesnih sfera i intelektualnog razvoja, da je slika iz komedija u kojima na kraju "savrseni zlocinacki um" ispada jedan obican majmun postaje sve realnija i izvodljivija, barem sto se nas tice. Belih je u mojoj umnoj tapiseriji kvadrata malo i neverovatno smo rastrkani u svoj ovoj konfuziji intelekta, interesa, vere i zajednickog sudelovanja. Najgore je to sto ne pokusavamo da se povezemo, sto imamo razne "faktore" kojima pamet nije imaginarno svojstvo, ali kojima hrabrost i mogucnost delovanja u zonama viskokog rizika predstavlja filozofsko pitanje koje glasi: "Sta je starije: kokoska ili jaje?". Nemogucnost u sagledavanju svih faktora zatvara i moguca resenja za probleme oko nas, a nekakva modernost i sudelovanje u kojem nema niceg zajednickog ne predstavlja za mene idealno resenje. Da, postoje i mesoviti brakovi i postoje i osobe koje zbog ljubavi prelaze u vere svojih voljenih osoba, sto je sve za pohvalu, ali kako sam vec gore naveo, belih kvadratica je u Pazarskoj ljudskoj tapiseriji malo. Crne su nam ulice, crne su nam jakne, crna su nam prevozna sredstva kojih imamo sve vise, crne su nam oci koje su isuvise gladne za onim sto hranljivo nije, crne su nam i duse kojima se kunemo kada nekoga ogovaramo zeleci da dokazemo nasu iskrenost, koja prikriva zavist i primitivizam. Na kraju moja iskrena zahvala svim "kvadraticima" koji se lagano, ali sigurno slazu i koji ce nadam se u jednom od vremena koja su ispred nas, uspeti da crno izbele u najcistiju i najsvetliju boju i buducnost.

Harizmaticnost idiotizma

Istina je da su Balkanski narodi krvozedni i ratoborni po prirodi, ali da je neko toliko glup, zaostao i primitivno agresivan kao odredjene grupacije mojih sugradjana izaziva i dan danas cudjenje i zabezeknutost ne samo kod stranaca koji kao u zoni sumraka gube razum u ovoj bezumnoj sredini, vec i nas koji bi do sada trebali da se naviknemo za raznovrsnost izuma glupih ljudi oko nas. Kafici su jedno predivno mesto za pregled i ocenu nekog psihologa koji zeli da vidi pravo lice i psihicko stanje naseg naroda. Zelim da istaknem pre neko li pocnem sa komentarisanjem i detaljisanjem, da ne sumnjam da su osnivacke ideje vlasnika ugostiteljskog lokala o kojem cu da govorim bile dobronamerne i da ne sumnjam da je samo zeleo da otvori jos jedno mesto na kojem se osoba moze zabaviti, pa da ukoliko ikada naleti na ovaj clanak, ne zamera njegovom autoru na brutalnosti i mozda ponekoj gresci u ocenjivanju. Lokal se zove "Harizma", samo je natpis cirilicom ispisan, da bi se privukao sto primitivniji i sto zatupljeniji zivalj srpske nacionalnosti, ali opet, kao sto gore rekoh, mozda gresim u svojim ocenama i pogledima, ipak smo svi mi ljudi. U tome je bez pogovora uspeo i privukao svakakvu bagru, od najprostijih "cetnika" do najbogatijih intelektualnih Srba, koji su ovde "potlacena vrsta". Cetnici su pod navodnicima zato sto su stvaraoci ove mozda i neonacisticke organizacije pre mnogo godina bili poprilicno pomuceni razumi koji su sanjali, mastali i zeljkovali o ratovanju, klanju, ubijanju i silovanju neduznih ljudi koji nisu Hriscanske veroispovesti. Iako se jesu neke ideje zadrzale do danasnjih dana medju srpskim gradjanstvom, razlika je u tome sto su njihovi istomisljenici u proslosti svoje pretnje sprovodili u delo, bez obzira na ishod njihovog delovanja, a danasnji "hrabri" omladinci cetnickih korpusa duboko skrivenih medju nama se samo smeskaju, a posle nekoliko popijenih alkoholnih pica i nakon neke tuce sa muslimanima, oni prozivaju i prete pokoljem i proteravanjem svih muslimana sa ovih prostora. Ja licno smatram da ih je takav govor i doveo gde jesu, pa su izgubili Kosovo, polako gube i Vojvodinu, a nadam se da cemo na posletku doci na red i mi. Od kako se otvorio ovaj lokal, u njega se skuplja elita, sljam, seljaci, hriscani i muslimani, sto ga ne cini nikako drugacijim od ostalih lokala u bilo kojem delu grada, ali u ovom lokalu ovi drugi nisu nikako pozeljni, ali to nikako da shvate. Cak su "braca" Pazarci obitovali u tom lokalu kada je bila i Srpska nova godina, koju mnogi ocenjuju i karakterisu kao gresku u kalendaru, ali nisu docekani kako su zeleli, vec su proterani kao bubasvabe iz nekog ionako neuglednog lokala. Nije im to bio dovoljan nauk, da Srbi ne zele i nikako ne vole muslimane pored sebe, jer tek tada mogu poneki uvideti koliko su glupi i pre svega zapostavljenicki nastrojeni prema higijeni, pa im to unosi ogromnu nervozu i budi u njima neandertalsko divljastvo koje samo ceka pogresan pogled ka njihovom stolu ili cak osmeh, koji nije bio na njihov racun, da bi poludeli i moju "bracu" sutajuci do kraja ulice, oterali. "Muslimani" tu dolaze da bi mogli da se napiju krijuci se od ostalog gradjanstva ovoga grada, koji sve zeli da zna i sve zeli da ocenjuje onako kako ljudima odgovara, od grupacije do grupacije, a cuo sam i da su devojke srpske nacionalnosti mnogo lakse za pridobijanje niskih strastvenih odnosa za kojim neki "muslimani" toliko zude, naravno cast i duboko izvinjenje jednoj ili mozda dve, koje znaju da provod ne mora uvek da se zavrsi u necijem autu, stanu ili mozda nekom mracnom cosku Novoga Pazara. Cak je i juce neka grupa pametnih "muslimana" dosla da se provede u tom lokalu, ne obaziruci se na godine mrznje iza nas, ne obaziruci se na cirilicu i definitivno se ne obaziruci na gomile ljudi koji cekaju da kao navijeni krenu da laju, prete, psuju a cak i tuku ljude koji po nekim njihovim pravilima i istorijskim nacelima, nemaju nikakvog prava da zive na ovoj zemlji. U svojim procenama grese obe strane, niti su muslimani pozeljni u Harizmi, niti Srbi imaju pravo da nas proteravaju, gradjani smo ove drzave koliko i oni, barem jos neko vreme. Najvise me nervira i najvise me boli sto ce opet za nekoliko dana neki musliman dodji i pevati pesme kraljice Srba, koja je tron zaradila uz pomoc zlata i pokradenih stvari muslimana iz Bosne, Svetlane Cece Raznatovic. Na kraju njegovog "provoda" bice proteran od strane Srba koji ce sutra otici u centar grada sa muslimanskim vecinskim stanovnistvom i ulizivace se muslimanima, zaboravice na svoje pravo na ovu "svetu" zemlju, zaboravice da ljube krst i zaboravice svoju "istoriju i ponos". Niko njih nece dirnuti, niko njih nece proterati, niko ih prstom taci nece, jer prvo oni to ne zasluzuju, a drugo, Bosnjaci iliti muslimani nikada nisu bili neprijateljski nastrojeni i nikada nisu bili ratoborni. Pa, ako vam se svidja, muslimanski narode, navalite u Harizmu kad god pozelite, tamo se osim pica, muzike i dobrog provoda konstantno dele i batine od strane "druzeljubivih, miroljubivih i od nas potlacenih" Srba, koje nicim nismo zasluzili, a cini mi se da te batine takodje niko ne zasluzuje svojim delima, osim mozda imenom, verom koja njima po mnogo cemu ne odgovara. Zivela Harizma i Srbi koji je posecuju, zivela "velika" Srbija i nase gutanje njihove brutalnosti i nehumanog, divljackog ponasanja.

Pozoristance

Neka krenu pohvale kao jata lasta koje zeljno iscekujemo, jer nam donose letnje cari sa sobom, neka odjekuju aplauzi kao da platuni topova pucaju nama iznad glava, u cast pobednicima, u cast kulturalnim reformatorima ovoga grada. Kada se otvorio Internacionalni univerzitet, bio je propracen sa podsmehom i izvrgavanjem njegove prave vrednosti. Ponudio je tada, a nudi i sada fakultet filmskih umetnosti, odsek gluma, a tada je to bio glavni vic ili neslana sala medju umobolnicima koji nemaju drugog posla nego da psima vade pasose i da pune kukove salom, a oci scenama za ogovaranje. Prva klasa je zavrsila prosle godine, sa neverovatno velikim uspehom i jos vecom dozom kvaliteta i ozbiljnosti prema poslu i profesiji kojom se bave. Nama Pazarcima dobro poznati Dusan Zivanic, Rifat Rifatovic, Lemana Becirovic, Haris Secovic, Sandra Miljkovic i Andjela Maric su dali mnogima, pa mozda cak i meni inspiraciju i podstrek za bavljenjem ovom prefinjenom umetnoscu, koja je kod nas nazalost bez istorija bila do danasnjih dana. Kreirali su glumacku intelektualnu sredinu i nas gledaoce poducili pravilima normalnog ponasanja u pozoristu i posmatranja jedne predstave. Kao da je juce bilo kada sam gledao predstavu "Ilhamijin put u smrt" pod meni nepoznatom direktorskom "palicom" i mnogo manje poznatom glumackom ekipom, jer sam bio isuvise mali da bih se interesovao za imena glumaca i rezisera ove zaista lepe predstave koja cini jedno od mnogih i lepih intelektualnih dogadjaja iz moje mladosti. Ono sto nije bilo lepo tada su gomile spica koje su donesene kao da se gleda neki film na otvorenom ili kao da je fudbalska utakmica, pa jedva cekamo da nam se sudija priblizi da ga gadjamo istim "zanimacijama za usta". Na moju ogromnu radost, to je sada promenjeno, to je sada iskorenjeno i zaboravljeno, a donosenje istih biva propraceno kao da je neko usetao nag kao od majke rodjen u nas Dom kulture. Hvala Bogu, a potom i nasim glumcima, nasim nadama za kvalitetnije i kulturnije veceri u ovom gradu. Veceras je po prvi put nastupila i nova klasa mladih glumaca i glumica, sto je jos vise ulepsalo i uvecalo nadu u kulturalni procvat ovoga grada. Nisu gresili, nisu zamuckivali, trema se primecivala nije, bili su zaista dobri i dostojni hvale kao i njihove vec diplomirane kolege. Imena ne znam, sama ce se urezati u mozak sa jos dosta boljih i jacih scenskih nastupa. Impresioniran i pocascen sto sam svedok stvaranja glumacke i pozorisne istorije ovoga grada, mogu samo da dodam jos to, da sa nestrpljenjem cekam i prvog rezisera i prvi film snimljen u ovom gradu, a zaista nase ulice, nasi ljudi, kakvi god bili i nase stare gradske zidine imaju dosta da ponude i sa dosta cime da inspirisu.

Ples na nebu

Kazu da nema lepseg prizora od pustinjske ruze, te tajanstvene biljke sa prelepim laticama nevino uvijenim u krug, koja se bori za opstanak, iako izgleda neznije od decijeg dodira, sa okrutnim uslovima i vrucinama, sa nestasicama vode i vetrovima koji ne donose odmor i olaksanje sa sobom, vec kruti pesak i vreo vazduh, pa mi se cini da bi se i William Wallace predao na milost i nemilost cudovistu poznatom kao pustinja. William Wallace je tokom citavog svog zivota prkosio Englezima i njihovim zakonima koji su samo njima odgovarali, a neodgovaranje nizim stalezima nije bila briga ovim aristokratskim debilima, koji su po citav dan lovili zeceve, pecali ribe i varali zene. Niko se nije smeo pobuniti do Williama, on je postao zastitnik ljubavi, zastitnik ponosa i dostojanstva ljudskog, zastitnik svega pravicnog i ispravnog. Kao i svaka prica, istinita ili fiktivna, postoji mracna i bolna strana ove price, ali da pocnem od pocetka, nudeci kratak pregled ove prelepe ljubavne legende. William je pre svega zeleo da bude normalna osoba, ako je iko mogao to biti u tim mracnim i suludim vremenima, cak je imao i svoju devojku koju je zavoleo i zazeleo zivot da provede pored nje. Ali avaj, Engleski baroni i lordovi kao da nisu imali dovoljno bludnih radnji po svojim dvorovima i kucama, vec su izglasali zakon koji zahteva da svaka zena sa Skotskih krajeva prve bracne noci bude baronova ili lordova, u zavisnosti ko vlada odredjenim delom te divlje zemlje, a ne onog coveka za kojeg se udala. To je bilo nedopustivo za Williama i on se tajno ozenio svojom mladom, imajuci retku privilegiju da ona, kako i svi normalni zakoni nalazu, bude njegova od prve do zadnje noci njihovih zivota. Kasnije ih hvataju, jer svako malo mesto ima glasnike koji ce i od najsitnijih sumova napraviti price, pa je njegova mlada zavrsila svoj zivot tragicno. On u besu uzima mac i ubija sve vojnike jedne primitivne Engleske kasarne i zapocinje borbu i otpor za pravicnost i slobodu koja ce biti inspiracija mnogima, a mnogima nauk da zlo nikada ne prodje nekaznjeno. Kakve ovo veze ima sa mojim gradom? Pa, osim sto nemamo taj brutalni i odvratni zakon na pravo "prve bracne noci", niti smo pod okupacijom ijedne druge zemlje i njihovih kraljeva i vladara, mi smo ostali duboko u tami srednjovekovnoj, sa nedostatkom razumevanja i normalnog nacina zivota koji je mozda i tada postojao. Pa imamo i dalje sitne uhode, jer je ovo i dalje mali grad sa gradjanima koji imaju predugacke jezike i prevelike usi koje cuju i ono sto se cuti ne moze, sa ocima koje vide ono sto se nije desilo, pa te djavolje zablude ubijaju nas i svaku personu kojoj je stalo do normalnog zivota u ovoj zabiti u kojoj manjka i kultura i ljuskost i ljudski intelekt. Ja imam moj svet, moju lepsu polovinu, ili bolje receno lepsu verziju sveta, moj pogled na dugu iz prvih redova, moj privatni Raj. Postujem Boziji zakon koji mi nalaze da ce ona moja biti kada se spojimo u bracnoj zajednici, postujem i tudju privatnost, pa ne gledam razbacane "higijenske gumice" po ulicama kao da su ispljunute zvake i ne gledam parove kojima blud ne predstavlja problem niti izvor srama cak ni na javnim mestima, ali oni i svi ostali "vernici" i "posteni ljudi" pokusavaju svakodnevno da izvrnu moj ostri pogled na svet, moju borbu za pravicnost i normalnost medju zamucenim umovima. Pa sam dozivljavao da me prozivaju osobe sumnjivjih morala od "nocnih dama" koje za jeftin novac nude kratko zadovoljstvo. Moja borba ponekada izgleda bezuspesna, slabasna, nikakva, pa se zapitam ko sam ja i da li imam pravo da se mesam u vec dobro promesane i zamucene ljudske odnose i nacine zivota u ovom gradu. Ko ce mi verovati, kada ne veruju ni sopstvenim ukucanima? Na kraju mojih ponekada beskonacnih razmisljanja ja se setim ovog coveka, nepokolebljive sile dobra i stava koji ga je odveo u smrt, ali one koji su ostali da zive nakon njega je taj stav odveo ka svetlu i dobru, ka istini i pravdi, a za to se vredi boriti, za to vredi ziveti i vredi zivot za istinu i slobodu duha ljudskoga dati. Zato, William Wallace sam ja, a ja samo zelim da imam bistriju viziju buducnosti i ljubav za koju se borim, u koju verujem, bez slepih ociju koje navodno vide sve i brze od vetra seju seme lazi i obmana. Zato dizem nevidljivi mac, za svetlo i buducnost, za pravdu i normalnost, za nas i nasu decu, za snove i nepokolebljivu veru, za ljudskost.

Koji nam virus najvise steti

Postoji mnogo vrsta virusa. Od onih koji vam izazivaju kasalj i bol u grlu, do onih koji vas mogu ubiti i unistiti organe, a samim tim i normalan nacin za vodjenje zivota. Postoje i oni manje prepoznatljivi, oni koji su toliko veliki i toliko spretni u kamufliranju da izgledaju kao mi, normalni ljudi. Ti virusi su po meni toliko mutirali i postali toliko spretni u unistavanju ljudskih odnosa, intelekta, nacina zivota i vere, da je situacija alarmantnija vise nego ona iz doba kolere. Trude se neki da te viruse razvrstaju i prepoznaju, nadju leka i nacine za odbranu od nezaustavljive posasti, ali ona uvek nekako nadje nacina da dodje do najvitalnijih drustvenih slojeva i u svakom ostavi po jednog "predstavnika" koji ce dalje siriti bolesti i umne prepreke koje stete nama i ljudima oko nas. Najgore je sto virus moze da zarazi i normalnu osobu, pa da ona postane mozda i gora od svog izvornog nosioca, jer verzije gena mutiraju iz lanca u lanac prenosenja sa domacina na nosioca nove posasti. Kao u filmu Matrix, tom velikom ostvarenju brace Vicovski, postoji jedan "sistemski agent" koji se kao virus siri sa osobe na osobu, pretvarajuci tako sebe u nepobedivu silu, kako fizicku, tako i psihicku, jer ko ce nadjacati milione zarazenih glasaca, milione zarazenih osoba koje veruju da je nesto ispravno, a nesto ne, iako je obrnuto i ko ce nadjacati milione osoba koje su zaglupljene to takvog stadijuma da neandertalci izgledaju kao akademski gradjani. Pitam se kako smo dozvolili da nas ova bolest uhvati nespremne, kako je uspela da zarazi dobre ljude i pametne osobe, kako je uspela da zarazi cak i moje nekadasnje prijatelje? Pitam se, a odgovora nema, sa druge strane samo agenti iz filma, gledaju me kroz crne naocare koje im zamracuju um kao mreza koja ne dozvoljava ribi da slobodno pliva u moru, a ja jedini kao da drzim izvor spasa i svetlosti, jedini ne nosim naocare, ali se bojim i ne smem da pokusam da te naocare skinem, te viruse iz njihovih tela otklonim. Zato se klonim drustvenih, zarazenih i izopacenih slojeva drustva koji su neprepoznatljivi, pa izgledaju kao lavlje jazbine i gnezda slepih miseva. Da, gnezda slepih ljudi koji ne znaju i ne zele da znaju, ne vide i ne zele da vide, samo tonu u dublju tamu. Nek znaju, da svetlo dolazi, jer iako je noc tamna, ona je najmracnija pred zoru, a u toj zori je sve ono za sta se ja zalazem i borim, za sta zivim i disem, za sta sanjam i ove postove pisem.

Ruka zakona

Nikako da mi na red dodje i zgrada Ministarstva Unutrasnjih Poslova Republike Srbije iliti skraceno MUP, jer moj grad kao da tu zgradu i nema, jer je bazakonje postalo tuzilac i dzelat, zakonodavac i sprovodilac istog, u raznim formama i oblicima. Imamo mi nase "plavce" koji se "trude" da zakon ima svoj zamisljeni i u vecini slucajeva tok manjeg otpora koji je lak za zaobilazenje, izbegavanje, ponistavanje. Svaki policajac ima svoju regiju delovanja, sto u prevodu nama obicnim smrtnicima glasi, deo grada u kojem ima nekolicinu sitnijih ili krupnijih kriminalaca, koji se vesto kriju pod nazivima krojaca, trgovaca, hadzija i tako u nedogled, prljajuci svaku profesiju i zvanje na kojem je izgradjeno postenje i prepoznatljivost nasih starih Pazaraca i pradedova od kojih ni secanje ostalo nije. Ti novopeceni "Pazarci" koji imaju impozantne kuce i vile, automobile i ljubavnice, imaju i policiju koju redovno moraju da ucutkaju, a to je barem lako postici Evropskim novcanicama, koje kao da su kreirane za zataskavanje i ucutkivanje odredjenih zakonodavnih organa raznih drzava Evrope, pa je novcanica sa najvecom cifrom najveca i po velicini, da zaista zapecati usta i ruke koje je uzimaju bez iole srama. Tako kola "biznis" Novim Pazarom, a mi kolamo ulicama kao utvare, izbegavajuci i biznismene i zakon koji ih brani, jer mi nemamo, a neki ni ne znaju kako izgledaju, velike Evropske novcanice, pa lako mozemo dobiti preventivne batine, da se ne pobunimo protiv tiranije, protiv kriminala. Odavno je poznata ta zgrada i kao mesto na kojem su ljudi tuceni danima, pa je prema njima Francuska inkvizicija nezna poput prolecnog povetarca koji "siba" vase lice. Ljudi nisu mogli danima na sopstvenim nogama da stoje, jer su im tabani bili ofarbani u tamno plavu boju, koja je podsecala policiju na boju njihovih uniformi, pa su iz ljubavi tu boju odrzavali danima na nogama jadnih i pre svega, nevinih ljudi. Iako je policijska brutalnost poznata sirom sveta, a cak i Amerika bije bitku sa milionima policajaca koji se ne libe i da likvidiraju "osumnjicene", mene boli, brine i iritica cinjenica da u nasu drzavu osim zlih navika i osobina kod ljudi, ono dobro uvek kasni barem nekoliko godina ili se nikada ni ne pojavi. Mi smo mali grad i ako se ja pitam, premali da imamo korumpirane policajce, premali da dozivljavamo policijsku brutalnost, premali da ih ne interesuje nivo kriminala i deca koja koriste narkotike na 200 metara od policijske stanice, ali se ja ne pitam, vec one malopre spomenute novcanice, koje su ocito vece i od mog otpora, trenutno. Samo kada bi znale ruke zakona koje primaju te novcanice od prljavih ruku, od kojih bi trebalo da nas brane i cuvaju, jer su one te koje zlo stvaraju i sire, odsekle bi se same od srama, ali ne znaju ruke zakona kada postanu ruke koje zlo oberucke u zagrljaj primaju.

Jedina zvezda u noci

Iako smo ophrvani ovim dunjalukom i njegovim prolaznim lepotama konstantno zaslepljeni, moram spustiti pero, svoj mac i ostricu kojom zelim preseci konce onih koji nas zele kontrolisati i tako u jame zablude bacati, moram se osvrnuti i pohvaliti nesvesnu borbu mojih sugradjana sa svetom, sa "modernim" tokovima zivota koji se od komunizma pokusavaju uvuci pod nase koze, ali nas to svrbi, pa u mnogome ta bolest nije uspela, jer se donekle i cuvamo i svoje duse cistimo. Nestade sa Nemcima iz vremena Drugog Svetskog Rata ubrzo potom i marama u ovim krajevima, koja je krasila nase muslimanke, nase zene i ulepsavala njihovu cednost, zenstvenost i postenje. Pretrpe to nekako ovaj Pazar, krvavo je pretrpeo, zalio i zalio i sada opet glavu digao, vatreni ponos u grudima razbuktao, pa srecemo svakodnevno pokrivene devojke, zene i majke, ukrase vere i nasih ulica. Lepseg mi ponekada osecaja u grudima nema nego kada ugledam neku od mojih mnogobrojnih "sestara" kako prolaze gradom, odisuci tim Istocnjackim duhom mistike i cistog razuma. Naravno da se dunjaluk mozda uvukao pod neke od mnogobrojnih marama i muslimanskih odora koje nose zene, pa ima svakakvog izroda i kukolja medju ovim malobrojnim poljima muslimanskog kukuruza, ali kako rece cestiti Allahov Poslanik Muhammed s.a.v.s. : "Nisam ja poslan da kopam po ljudskim srcima". Pa iako svega po ovome gradu ima medju zenama, nije na meni da kazem da su sve nepostene i niskoga morala, niti da su sve meleci na zemlji u ljudskome obliku iliti mozda Dzennetske hurije to jest andjeli najlepseg izgleda i ponasanja. Ja sam samo posmatrac koji ponekada vidi samo crno, ponekada samo belo, ponekada samo sivo, a ponekada nista od boja koje postoje i kojima se ovaj bezbojni grad okitio, ja ne umem reci da li se u beloj moce videti crna ili obratno. Posle marame pade i cestiti klanjac, nestade sa svoje poslednje sedzde, posta prah i pepeo njegova dusa, radna snaga i neprikosnoveni radnik njegovo telo, pa se na nasoj grbaci izgradila Titova Jugoslavija, jer su njeni ostali stanovnici drugih veroispovesti i geografskih pozicija bili ili isuvise zauzeti bogohuljenjem ili previse zauzeti uzivanjem u plodovima komunistickih pravila po kojima je svacije bilo svacije. Opet Allah podari svoju milost nama, pa nam dzamije opet pune, kako klanjaca, tako i posmatraca koji "klanjaju" da bi samo videli ko dolazi, a ko ne u Boziju kucu, kao da to Uzviseni Allah nije kadar da vidi. Pa sam cuo kako jedan moj ahbab kola ulicama kao crna senka, mada ni ovaj pogrdni naziv ne zasluzuje, pa me ogovara, jer sam i ja nekada stajao u saffovima i dzamijskim redovima, moleci se Bogu pet puta dnevno za sve ono sto je za moju dusu najbolje. Isterase me ti posmatraci, nije mogla moja dusa izdrzati vise cinizam koji se mogao osetiti cak i u njihovim ucenjima svete knjige Kur'ana, pa se drzim sada po strani, a samo Gospodar zna sta je u mojoj dusi i koliko ce me za moje propuste kazniti ili koliko ce mi istih oprostiti. Opet, postoje oni koji se toliko iskreno mole Bogu, da nam ponekada zivote sacuvaju, jer su im srca cista i dove upucene Allahu mole Ga za dobrobit svih nas na ovim prostorima, po ovim naseljima. Neka Islam cveta, neka svako zna da je ovaj grad jedan od stubova Islama, da je ovde Allahova rec vaznija od zakona ljudi koje je On stvorio, neka svako zna da je ovde vise od 500 godina ucen ezan i pozivan narod na molitvu Allahu i da ce se Njegovom voljom taj ezan jos mnogo dugo uciti, neka znaju oni koji zbog nasih slabasnih glasova koji nepretano uce reci iz Kur'ana, ne mogu uvece spavati, iako zive na drugom kraju ove drzave koja je nevinu krv lila, a sada cenu ogromnu placa, da necemo nikada zatvoriti usta i srca, da nikada nece nas Bosnjak, bio za SDP ili SDA, bio za Reis-ul-Lemu ili Muftiju Zukorlica prestati da se boji Allaha, koji je Svemoguci i Milostivi. Za kraj suza koju krije osmeh, rana na srcu koju leci ljubav i miris cistoce nasih muslimana, zbog Hadzeta i nasih sehida koji zivote dadose, ali Islam ne zaboravise. Ako Bog da, nasu veru i njenu cistocu nikada necemo zaboraviti niti mi, niti nasa deca.

Srednjoskolci

U jednom od svojih predjasnjih postova sam nakratko spomenuo veliku podelu koja se moze uvideti i po skolskom obrazovanju u Novom Pazaru. Nije to strano ni u drugim gradovima, ali nas sve lose stvari ume da uzdigne na nedostizan nivo, pa je eto i ova umna barijera dozivela svoj vrh u mojim i ocima drugih ljudi kojima je stalo da se sve te barijere sruse i da konacno, kao i nekada, postanemo jedno malo i udruzeno drustvo, nepokolebljivo pred vremenskim izazovima izopacenim od strane "modernih" drustava sa raznih krajeva Zemlje. Pocecemo sa obrazovnom institucijom, nekada neprikosnovenom po svojim profesorima, strogoci i intelektualcima koji su iz te skole izlazili, Gimnazijom. Nekada je ova zaista velelepna i nadaleko poznata ustanova bila dostupna osobama sa najboljim uspehom, osobama iz visoko kotiranih staleza bogatih osoba i osobama koje su bile podredjene komunistickom rezimu i njegovim idejama. Niko nije bio uskracen maksimalnog obrazovanja i sansi za finansijski prosperitet, a i uspeh na svim naucnim poljima. Iz te ustanove su izlazili samo doktori, profesori, profesori doktori i doktori profesori, znaci sve moguce titule, a tada nijedna nije bila lazna, jer se niko nije mogao kititi tudjim perjem ili onim koje ne zasluzuje. Sada ucenike te skole ne mozete zateci na takmicenjima kako se nadmecu za sto vece pozicije na pobednickim postoljima, niti na recitatorskim skupovima, niti na konvencijama, ali zato svakodnevno mozete naci poneku grupu omladinaca iz te skole iza biblioteke, kako koriste alkohol, marihuanu ili heroin da postignu "zavidne uspehe u duhovnom uzdizanju". Naravno, to su i dalje deca doktora i profesora, istih onih koji su tu Gimnaziju pohadjali, ali oni se trude da svojoj deci obezbede "normalan" i "moderan" zivot, pa ih ne pitaju zasto dolaze pijani ili tesko omamljeni kucama, ili zasto beze sa casova ili zasto su zaglavili i prenocili u zatvorskoj jedinici zgrade gradskog odeljenja Ministarstva za Unutrasnje Poslove. Njihova deca to pametno koriste, pa se trude da im zivot bude prepun svakodnevnih testiranja kako sitnijih kriminalnih radnji, tako i svake vrste opijata i tableta za smirenje. Masallah za tu nasu omladinu. Da ne budem samo kriticar, postoji i grupa dece koja je ostala privrzena nekim zakonima normalnog sveta, pa ne provode skolske casove po gradu, nego su zaista u skolama, sa tasnama na ledjima, a cuo sam da cak i uce ponesto. Da li je to legenda samo ili ne, zaista ne znam, ali ni oni nisu previse kvalitetni niti cvrsti u svojim stavovima, jer se previse trude da budu "jedinstveni" i "moderni", pa imamo dosta sitnijih mangupa, koji se iz petnih zila trude da budu sa obe strane zakona, ali im to nikako ne uspeva, jer im mozak nije toliko razvijen. Pojedincima i veoma maloj grupi iskrenih i vrednih radnika i ucenika, svaka cast i moje postovanje i najlepse zelje po pitanju uspeha i prosperiteta, ali na kraju samo jedna mala zamerka. Ti koji zaista imaju neke sanse za uspeh grabe noktima i ne pustaju, ali se natrag u Pazar vecina nikada ne vrati, pa nas grad ostaje na milost i nemilost divljacima i neobrazovanim ljudima u odelima, koji samo umeju da "pametuju", a to je po nas ovih zadnjih godina pogubno. Moja molba njima bi glasila, da idu i traze znanje na kraj sveta, ali da se na kraju svog intelektualnog razvoja i istrazivanja vrate i to znanje ovde primene i nama pomognu, nece im zaboravljeno biti, niti ce ih iko odbiti. Toliko o Gimnaziji, na redu je famozna Ekonomska skola i modna pista sa gomilom dece koja sanja snove koje ne moze potkovati znanjem niti bilo kakvim drugim kvalitetnim sposobnostima. Tu su skolu pohadjala deca iz srednjih staleza i deca onih ljudi kojima je vera bila vaznija od novca i partijskog uspona u vreme komunizma. Nisu ni oni zaostajali za Gimnazijom previse, samo je od njih retko ko otisao na dalja skolovanja po zemlji i inostranstvu, vec su se skoro svi udomili i zaposlili. Sada je ironija uzela maha i njeni ucenici pariraju Gimanizijalcima, ali ne po znanju i trudu u intelektualnom usavrsavanju, vec u ekcesima i problemima kako sa skolskim nastavnicima, tako i sa narodom koji koraca ulicama koje okruzuju ovu skolu. Pa kada je odmor izmedju casova, ulice su prepune zenskih pramenova i muskih misica koji ponosno paradiraju gore-dole ne bi li privukli paznju suprotnog pola i slucajnih prolaznika koji sa sigurne udaljenosti posmatraju cirskuske parade u neverici i negodovanju. Obrazovanje je skoro i zaboravljeno, pa sam slusao price kako "jadni" nastavnici posmatraju pijane sinove bogatih kriminalaca koji se teturaju po ucionici praveci totalni haos, slusao sam kako prete nastavnicima i kako ih na kraju, podmicuju za uspeh i ocene, preko potrebne da bi se upisao neki "prestizni" univerzitet u nasoj "prestiznoj" drzavi, ali ne zbog obrazovanja, vec zbog konstantnog hvalisanja roditelja po gradu. Tu i tamo se pojavi po neki cisti um, koji stremi znanju i uspehu, ali tokom cetvorogodisnjeg skolovanja podlegne uticajima veoma loseg i neobrazovanog drustva ili kao i oni koji pohadjaju Gimnaziju, bezi glavom bez obzira, makar i u Afriku. Na trece bih mesto stavio Medicinsku skolu iz koje izlaze "doktori" i "medicinske sestre" koji su kadri samo da vam pomognu u tranziciji sa ovoga sveta na drugi ili da od vase ruke naprave tablu za pikado, pokusavajuci da vam pronadju venu. Pre su izlazili i istu pohadjali samo sinovi zaista kvalitetnih i pametnih doktora i doktorica, pa su uspeh i znanje, a i kultura bili na zavidnom nivou. Tokom losih devedesetih i jos gorih proteklih devet godina ovog novog milenijuma ova je skola postala staciste osoba koje nemaju nista od gore navedenog, pa je znanje zamenjeno neznanjem i potpunom zeljom za jos vecim neznanjem, uspeh je zamenjen ravnodusnoscu i vezama koje nikada nisu omanule u svom cilju da neobrazovane zaposli na veoma vazna mesta koja zahtevaju samo obrazovanost u ogromnim kolicinama, a kultura je zamenjena nekulturom i potpunim uprostavanjem recnika na psovke i ogovaranja. Takvi su nasi buduci doktori i "uvek nasmejane" i "druzeljubive" medicinske sestre, a nas to ne brine, iako se posle svake trece operacije pacijent otvara da se izvade zaboravljeni novcanici, kljucevi i sundjeri koristeni za vreme operacija. Ne treba ih kriviti, valjda su toliko zabrinuti za stanje svojih pacijenata da im ostavljaju poklone sa lepim roze karticama na kojima pise : "Zelimo vam sto brzi oporavak", a nikako da shvate da stara izreka : "Poklon je najdrazi kada je pored srca", nije bukvalisticki izrecena. Na kraju ide Tehnicka skola, jedino mesto koje je bilo i bice skola za sitne majstore, mehanicare i lezilebovice koji se, nazalost, jedini trude da budu pametni, samo je to kod njih pod znacima navoda, pa znamo da u tome, kao ni u cekanju da se kokoska sama zakolje, ocisti i ispece, nema nade. Zalim nastavnike koji beze ponekada i sami sa svojih predavanja, jer ne smeju da dodju i zapocnu ocenjivanje ucenika koji ne samo da nista ne znaju, vec su zbog toga i veoma ljuti, pa ce nozem ili bilo kojim sredstvom za povredjivanje pripretiti nastavniku, kojem je drazi zivot, nego davanje jedinice osobi koja ne zna ni da cita, a kamoli da bude razumna. Tu skoro i da nema pojedinaca koji streme ka uspehu, kao privid se ponekada pojavi neki vredni mladic ili devojka, ali je to desavanje redje nego pojava Halejeve komete koja se pojavljuje svakih 76 godina. Zalosno stanje cak i u redovima najmladjih umova u razvoju, nastajanju i afirmisanju. Umesto da ih kontrolisemo, receno nam je da je to lose i da ce se sami snaci, ali oni to nikako da postignu, nikako uspeh da definisu i ka istom streme, vec im je drazi pad i ponor, mrak i nistavilo, iznad truda, ucenja i zraka intelektualnog sunca koje je odavno kod nas dobilo pomracenje. Pitam se, kada ce nas opet to sunce obasjati?

Vreme je varalica

Ponekada me pogode zivotne nedace drugih ljudi kao da su moje, pa je bol nekako realniji i pristupacniji, a strah od Bozje srdzbe, kazne ili iskusenja ogroman. Svakoga se dana srecemo sa malim listicima na kojima je istampano necije ime, slika i ozalosceni clanovi porodice. Da, govorim o cituljama, one nikada ne prestaju da se objavljuju, uvek su na zidovima, svakodnevno neka osoba dobije svoju kopiju ovog lista, iako do njenog dobijanja nikome nije stalo. Mi kao da smo slepi ili bolje receno zaslepljeni svetlima ovoga sveta i njegovih prolaznih lepota, raznih bogatstava koja nisu nasa, pa kao muve stremimo ka izvoru svega onoga sto zelimo, makar nas to kostalo i zivota ili krila, koja su u nasem slucaju, psihicke slobode i normalne moci rasudjivanja. Cudno je to, imati pa nemati, cudno je kada postavite nekoga ko je manji od makovog zrna, a on izraste u pravu sekvoju, u diva kojeg ne mozete obaliti osim znojem mozga i postenog rada ili nerado zrtvovanom krvlju, a najcudnije je kada posmatrate kako osobe koje promovisu nesto najcistije na svetu, postaju najprljaviji i najgori ljudi koje ste mogli u zivotu da upoznate. Govorim o nasim efendijama, o nasim hodzama i nasim "vernicima". Vise im nije vazno ko je veci vernik i ko vise zna citata iz Kur'ana, nego ko vise ima novca, zena, moci i ljudi koji su slepi dovoljno da sve to obezbedjuju, bezuslovno. Niko da ih pita odakle im pravo, odakle im razlozi za takvo bahato ponasanje, zar oni ne veruju i ne streme drugom svetu, duhovnom uzdignucu i postizanju "vecne srece"? Ne, oni imaju skupa vozila, bezbroj zena, jos vise novca, a nimalo zelje za obrazovanjem svog naroda, koji ih i podrzava, uprkos bahatom i nedolicnom ponasanju. Razumem Hitlera, ubijao je ljude koji nisu pripadali njegovoj drzavi, razumem Atilu koji je silovao tudje zene, razumem Napoleona koji je osvajao tudje zemlje, ali nikako ne razumem nase ljude, nase "Bosnjake" koji samo cine zlo nama i stete nama, koji smo takodje Bosnjaci. Nikako da nauce iz istorije, iz proteklih vremena, da ne mogu naci put za normalan prosperitet preko nasih napacenih grbaca, da ne mogu nas koristiti kao mamac na novcane uspehe, da ne mogu uspeti bez naseg uspeha. Nase "vodje" to ne zele ni da cuju, jednostavno uzivaju u nasem propadanju, u nasem konstantnom upadanju u blato, u nasem slepom verovanju konstantnim lazima, jer njihovi dzepovi i stomaci zbog naseg slepila i verovanja nakon milion laznih obecanja i gresaka uvek bivaju napunjeni. Za vreme kazu da uvek pokaze sta je istina, a sta ne. Nase ne pokazuje nista, ili mi ne umemo da gledamo u nase satove, jer se kao i to nepogresivo vreme umemo vrteti samo u krug. Neko od toga profitira, neko se tome smeje, neko se pretvara u tiranina jer nema osude od naroda koji ga je izabrao kao normalnog coveka i predstanika istih koji ga na to mesto postavljaju. Vreme je varalica, ili ce vam pomoci ili ce vam odmoci ili ce vas unistiti ili ce vas spasiti. Kakvu li nam vreme smicalicu smislja sada, pitam se? A "tako mi vremena, svi su ljudi na gubitku".

Ima se, moze se

Ne postoji mnogo mesta na ovom svetu koje moze da tvrdi da je spremno da u ovim trenutcima, svetske krize, da priusti milion dolara za svog gradjanina. Najcudnije je to, sto taj gradjanin nije primeran, vec daleko od toga, tamo negde u Americi je prebio nekog Jevreja i pobegao savijenog repa u rodnu Srbiju, da mu majka vida "junacke" rane, ako je ikakvih i imao. Slobodan je zbog neke, meni nepoznate i bizarne, veze sa politicarima, koji kao da ne umeju da otvore oci pred istinom i uvide da ga citav svet osudjuje i da je zaista kriv za prebijanje tog mladica. Ne, oni osim razuma izgleda nemaju ni vid, pa i Mladica i Karadzica odredjeni nazivaju "herojem", "zastitnikom Srba" i "patriotom". Sto znaci, ako se iz nekih izjava da zakljuciti, da bih bio patriota moram da prebijem ili muslimana ili pripadnika romske manjine ili nekog Albanca mozda. Za ovo poslednje bi mi i fresku naslikali neki u nekoj zabacenoj crkvi, a ja bih se slobodno setao, uprkos velikoj osudi citavoga sveta, cak bih i u Vladu ove drzave ulazio i setao, kao ovaj mladic, bez brige da ce me ruka zakona stici, cak i tu gde se navodno ti isti zakoni donose. Nazalost, ruka zakona je odavno uvidela koliko je ovo prljavo mesto, pa se povukla, otisla negde da se ocisti i kako stvari stoje, dugo se vracati nece, osim svake srede kada navrati u kviz "Trenutak istine" na televiziji Pink i to samo da se smeje lazima i bestijalnostima glupih takmicara koji se halapljivo bore da osvoje 5 miliona dinara, otkrivajuci pri tom i svoje najvece tajne. Istina je, dakle, napustila Srbiju. Pre toga je napustila tolerancija, ljubav, inteligencija, pa je ovo sada jedinstvena pustinja u kojoj je svako zrno peska ustvari laz, obmana, prevara i kradja. Zivimo mi nekako, provlacimo se i kroz ovu nepreglednu pustinju, samo se pitam do kad? Do kada cemo biti zatocenici necega sto nismo stvorili, do kada cemo mi placati tudja zlodela, do kada cemo mi trpeti obogacivanje nekih ljudi na nas racun, do kada cemo zatvarati oci pred istinom? Kraja nagadjanjima nema, a ni nasim problemima i osobama koje ih izazivaju, bez imalo stida i srama. Osoba o kojoj govorim je Miladin Kovacevic, iako ima bradu i divljacko ponasanje vehabije, on to ustvari nije. On je jos jedan u nizu neandertalaca koje je hranila neka darezljiva ruka puna novca, zaradjenog na "posten" nacin, pa je kao veliki "patriota" za kojeg se prodaje, otisao da studira u Ameriku, nije mu bila dovoljna Srbija i Beogradski univerziteti danju, a ludovanje i zurke po splavovima nocu, vec je zeleo da vidi kako je to biti ljudsko bice u normalnom drustvu, sacinjenom od ljudi prevashodno. Nije se jadnicak snasao, previse ga je otac tukao da bi znao da je to nedolicno i zakonom kaznjivo, pa je prebio Jevreja, za sta dobija veoma mali publicitet, ali pravi medijski uspeh postize kada bezi natrag u Srbiju i ostavlja sve u rukama nasih politicara, koji "vise mare i brinu" za nas, nego li za njih. Tako je odluka pala i to tajna, da se plati milion dolara odstete Jevrejskoj porodici, a mi da gladujemo i da u njemu vidimo "heroja" koji ce nas spasiti svih muka i nedaca. Novi car Lazar, samo gde li mu je carica Milica, mora da negde lakira nokte po Novom Beogradu, sa kojeg ce, onako carski, da usmrka dozu heroina pred neku zurku. Nama nikada gore, putevi nam zatvoreni, sneg nas ubija, glad, besparica, ogromna nezaposlenost i naravno, sve one lazi i obmane od strane politicara. Lepo bi bilo barem da nauce i da nas ubijaju, kao Milosevic, pa da nestajemo jedan po jedan, kao ne tako davnih i lako zaboravljenih, devedesetih. Mala cena, rekao bi neko, za jednog Srbina. Mala cena, ali bi prevelika bila kada bi neko pozeleo da je potrosi na gladne, zedne, one bez doma, na one bez roditelja i na sve one kojima je taj novac potrebniji nego nekom divljaku koji ce ga utrositi na placanje tuzbi svake osobe koju je u zivotu sreo. Ne, "gladni neka rade i zarade, oni bez doma neka rade i sagrade svoje krovove nad glavom, oni bez roditelja neka ne zale, ostali bi bez njih eventualno", ali za jednog Miladina, uvek cemo dati milion dolara, jer je on olicenje Srba i Srpske nekulture. Kulture nema, pa sada gajimo njenu sustu suprotnost, a ja se pitam, ako je ovaj Miladin dobio milion dolara za jednog Jevreja, koliko li je dobio Mladic za trinaest hiljada muslimana iz Srebrenice?

Zimske carolije

Zima je jedno predivno godisnje doba, u kojem se moze uzivati mozda i vise nego tokom najveceg suparnika ovog godisnjeg doba, leta. Skijanje, sankanje, zimski odmori na planinama i grudvanje su samo neke od mnogobrojnih zanimljivosti ovog nezaobilaznog gosta. Moj grad je unapredio lepote zime i svoje ulice podredio snegu, sljakavici i umetnickim izvijanjima njegovih gradjana koji se cesto osim smeha prolaznika i ponekog aplauza zavrsi i prelomima kostiju, koje se nedeljama saniraju u "dragom" nam gipsu. Razlog je ocit i opasan, a to je da niko ne obraca paznju na vec utabani sneg, a definitivno se bas niko ne trudi da ga ocisti i ukloni sa ulica, a sneg kao sneg, trudi se da napada sto vise da bi sva deca imala dovoljno istog da naprave sneska belica ili grudve za nevino i prijateljski natrojeno gadjanje medju njima. Tako nastaju potencijalne ski stazice po ulicama i trotoarima, a svi mi negde zurimo, pa nam ta zurba dodje glave ili ruke ili noge ili pozadine, zavisi sta prvo udari o cvrsto tlo. Nasa vlast se na to ne obazire, vec se njeni predstavnici smeskaju iz prevoznih sredstava koja imaju i grejanje i ugradjene tv monitore i stereo ozvucenje, ali ne i lance, pa se cesto desi da poneki prolaznik zavrsi na sofersajbni usled prevelike i nesmotrene brzine od strane vozaca tih automobilskih "monstruma". Meni se to licno nije desilo, ali kada bi se desilo, ne daj Boze, ja bih sarkasticno upitao : "Hoces da ti operem sajbu?". Iskren da budem poludeo bih, iznervirao se i mozda uplasio, jer nije nikome milo da se nadje na haubi automobila, a ni ispod nje, pa bih najverovatnije pozvao nasu "vrednu" i "zakonodavnu" policiju, koja bi najverovatnije poslala vozaca kuci nasmejanog i potapsanog po ramenu, jer je ovo mali grad i svi se poznaju i ne zele da jedan drugome kvare "hatar" iliti prijateljstvo, a mene kuci, osramocenog i povredjenog. To je "pravilan" primer koriscenja opreme tokom snega, pa ih bez pitanja u tome prate i ostali gradjani koji imaju prevozna sredstva, a ni gore navedeni "predstavnici zakona" ne koriste lance, pa se ulice pretvaraju u jedno zaista opasno mesto kada pada sneg. Lepo kaze mudra recenica Poslanika a.s. : "Doci ce vreme kada ce za vas najbolje biti da ne izlazite iz kuca." To vreme kod nas nastupa svake godine, svake zime. Ono sto je zabrinjavajuce i razocaravajuce je da mi imamo nekoliko kamiona koji su operativno sposobni da se izbore sa ovim sneznim izazovima, ali se oni pojavljuju sporadicno, kao neke estradne "zvezde" koje mogu da privuku paznju samo ekcesima i skandalima, na televiziji kada se govori o visokoj spremnosti gradske cistoce za snezne nepogode i kada ih vidimo kako bivaju vozeni ulicama sa podignutim viljuskama, a ispod njih gomile snega. Zaista komicna situacija, kamion za ciscenje snega ne radi ono za sta je i predvidjen, a ljudi oko njega padaju kao svece zbog tog istog snega i leda. Kako sam vec na pocetku kazao, predivno godisnje doba, kod nas jos "lepse" i "zanimljivije". Dajem mu naziv, Zimski Rulet, jer svakodnevno gazimo i padamo po tom klizavom tlu i cekamo da na nas dodje red da polomimo neku kost u telu, ali nije to toliko opasno medju mojim sugradjanstvom, koliko je "opasno" zahtevati ciste ulice i da ljudi zaista rade ono zbog cega primaju plate. Kako kaze pesma pokojnog, ali neprevazidjenog muzickog umetnika, Frenk Sinatre : "Let it snow, let it snow, let it snow".

Biti politicar je biti kurva

Tema je nezaobilazna kao i civilne zrtve u svakom od proteklih ratova ili onih koji se jos vode. Politicar je naziv za svaku osobu kojoj je glavna zivotna aktivnost bavljenje politikom, bilo kao pripadnik najvisih organa drzavne vlasti, bilo van njih kroz aktivnosti koje mogu biti politicka propaganda, izbori, protesne akcije, pucevi ili revolucije. To kod nas ne postoji, jer kod nas postoje samo profesionalni politicari, a oni su ona vrsta politicara koja se ovim poslom bavi samo iz novcanih interesa. Nazalost, poznato je da kod nas niko osim glupih i pohlepnih bogatuna nema novac, pa tako znamo da su i nasi politicari njihove igracke koje su skupo platili. Mada i nas skupo kostaju u pogledu oduzimanja svakog ljudskog dostojanstva, svake mogucnosti za progresom i intelektualnim napretkom, a to je zaista jedna cena koja je najveca, veca i od cene koja se placa krvlju. Krv se lako regenerise, lako se krv radja, ali razum, kultura i nacin zivota se veoma tesko regenerisu i menjaju, a nasi politicari kao da ne znaju za promene o kojima toliko govore u predizbornim kampanjama kada nas mnogo "vole" i kada nas samo obilaze i daju prazna obecanja, pa se taj razum upropastava godinama, kulture vise i nema, a nacin zivota je bolji u Africi. Tamo se barem ne brinu za gas. Pogledajmo samo naseg primitivnog Velju Ilica, sada je kao u bolnici, jer je ophrvan pogrdama "demokratski" nastrojenog drustva popio previse anti-depresiva, a krka slaninu i ostale po srce stetne proizvode, sto mu je podiglo pritisak, pa se jadnicak onesvestio. Zalosti, kada sam cuo, zamalo nisam suze pustio, onako satiricno i ironicno, za njim i za pokojnim Karadjordjem koji nas lisi kulture i razuma koji je u nekoj meri postojao kod Turaka. Niti ja pustih suzu, niti neko kazni Ilica za govor mrznje, niti Ljajic imade smelosti da se zameri i barem nesto izjavi. Ne, on je profesionalni politicar koji redovno dobija svoje nasmejane novcanice koje mu kupuju farbu za kosu i bele bubrege koje stavlja u pantalone, da se barem sopstvenoj zeni prodaje kao musko. Ne, on je cak i posetio kolegu po izvoru prihoda, Ilica u bolnici, koji je od "bola" mozda malo i smrsao. Da li je za to kriv izmisljeni bol, ili mozda bolnicka hrana koju ne bi smeo grditi sada, jer ce mu se mozda naljutiti ministar zdravstva, a i narod kojem od te hrane bolje nema, ili mozda to sto se plasi da je pokazao koliko je primitivan i glup, pa ce mu se ukinuti plata, a samim tim i sva ona slanina i bazeni i automobili kojima udara taksiste po Beogradu. Bilo kako bilo, kao da je video belog andjela iz crkve svetoga Save kada je usetao Ljajic i osmehnuo mu se, drzeci kesu sa bananama u ruci. Ali nije kesa puna banana, niti Ljajic bio razlog njegovog cudesnog oporavka, nego saznanje da Ljajica, kao dobrog psa, salje neki poltron i gazda da poruci Ilicu da nije pogresio jadnicak i da mu je oprosteno, samo neka on krka i neka narod gura u dugove i dublje intelektualne i kulturalne crne rupe. Samo, kada vec spominjemo crne rupe, zar niko nije primetio onu koja se opet pojavila i tiho se siri, ali se siri brzo, zasnovana na verskoj i rasnoj netrepeljivosti. Ne, nju poltroni i politicari ne primecuju, iako su ovi nasi politicari svi "profesionalci" u svom poslu i vodjenju ove drzave koja je odavno zapala u zivo blato, pa ni napred ni nazad, samo tone, a i mi sa njom. Ilic sada jede banane, Rasim farba kosu, poltron broji novac koji je mozda nas, a mozda i ne, ali je najvaznije da mi nista ne radimo, nedelja je. Samo sedimo, gledamo televiziju i cekamo da nam neko kaze za koga da glasamo, jer mi nista ne znamo. Mi smo svi mozdane crne rupe.

Kako se ovde iskazuje ljubav ?

"Ljubav je smisao zivota", tako ide tekst pesme Bosanskog hip hop umetnika Eda Majke. Pogresio nije, jer su i milioni pisaca i muzicara pre njega isto to rekli, da nam samo ljubav treba, da je za mir ona potrebna, da je sve najlepse ta bezuslovna, iskrena ljubav. Samo je promasio podrucje, promasio je mesto na kojem ce to izjaviti i tvrditi, jer mi ne znamo sta je ljubav. Nazalost, sposobni smo za ubijanja, lazi, slepa verovanja i sve ostale stvari koje nas ubijaju i unistavaju, a sposobnost za iskrenim osecanjem ljubavi niko nema. Niti ce ga imati, kako mi se cini. A voleo bih da gresim, zaista, iskreno bih voleo da imamo barem 70 ljudi koji ne znaju da mrze, ne znaju ko je hriscanin, a ko je musliman, ko je vernik, a ko ne, nego samo da vole i da budu voljeni. Zvucim kao oni hipici iz 70-ih koji su samo orgijali i opijate konzumirali, ali se iza moje namere krije jedna vec slika, jedna veca zelja. Ta slika je svetla, radosna, u njoj vidim decu koja se igraju na jednom polju, a razlicitih su vera i nacionalnosti, vidim pareve koji se vole, a ne interesuju ih stalezni statusi, vidim narod koji je normalan, a ne psihoticki neuravnotezen i rastojen, pa samo zeli neke stvari koje prividno donose mir i srecu, a zavist i bol komsijama i poznanicima. Kakvi smo mi to ljudi kad nas ne napaja zelja za prosperitetom nas i onih oko nas podjednako, nego samo zelimo da mi uspemo i da svi oko nas umiru od gladi i zavide nama? Nikakvi, nazalost, ali nikakvi, jer zavist je odavno zamenila u nasim srcima ljubav i dobronamernost, pretvorila nas je u vrane koje bi samo oci da vade, ne bi li svoje stomake napunile i svoje hirove ispunile. Kaze mi jedan drug juce, da je gledao kako covek bije zenu svakoga dana, neprestano i sa istim entuzijazmom kao i svakog prethodnog dana, dok joj jednog dana nije rekao : "Ja te bijem, jer zelim da ti pokazem koliko te volim!", a ona ga je pogledala tim svojim nateklim i krvavim ocima i upitala : "Stvarno me volis?", a on odlucno i ponosno, onako muski : "Da! Volim te". Prica ima cudan kraj, jer umesto zena da se protivi svakom vidu nasilja nad njom, ona srecno i nasmejano rece : "E sad znam sto me bijes, sad razumem i osecam da me zaista volis." Predivan li je to osecaj, kada te bole sve kosti od ljubavi, predivan li je to osecaj kada ne mozes da otvoris oci, jer te je "zaslepela ljubav". Predivan, ali smrtonosan, cini mi se. Elem, ako je ovoj zeni lepo, ako je njoj ok da je covek bije jer je "voli", onda sam ja dzabe pisao ovaj tekst i onda je moja nova parola : "Bijem jer volim", i tek sada shvatam da je mozda bas ta parola bila zvezda vodilja nasim ocevima i komsijama tokom 90-tih i svih tih ratova, jer su se toliko "voleli" da su samo to ratom, bolom i ubijanjem mogli da iskazu. Vec vidim, sve te leseve jadnih naroda svih nacionalnosti, a vojnici im pevaju u glas : "Love is in the air, everywhere i look around". To mora da je ljubav!

Koliko treba voleti drzavu Srbiju ?

Koliko je to ona puta bila nama "majka", a ne "maceha"? Nije bilo niti ijednog puta da se ta drzava i ljudi koji je vode potrude istinski, svojski i na sve moguce politicko-diplomatske nacine da nas zivot ucine boljim, lepsim, laksim. Iz dana u dan smo padali u sve vece i sve skrivenije dugove, u sve dublje i podmuklije verske netrepeljivosti, u sve gora i neizdrzivija iskusenja. Onaj koji u Americi umire, kod nas zivi kao kralj, jer mi ne umemo da zivimo, samo umemo da umiremo i tako obitavamo, poput privida u nekom od holivudskih filmova, plaseci sve oko sebe, pa i svoje bliznje. Nismo mi krivi sto zelimo da zivimo i ne treba se medjusobno kriviti, ali ima tamo jedna govornica u Skupstini Srbije koju ja krivim, jer sa nje mogu govoriti svakakvi zlotvori, lazovi, lopovi i idioti, pocevsi od Milosevica, preko Kostunice i Velimira Ilica do Ugljanina, Ljajica, Dzudzevica i Omeragica, nasih "spasitelja". Samo ne shvatam koliko je ovaj narod ili glup ili slep, pa ne vidi "koliko nas oni spasavaju, a koliko prazne zbog nas svoje dzepove". Istina je ovde postala nepozeljna kao i sida, a ona glasi da su oni lopovi, bas taj Rasim i bas taj Suljo i njihove mini kriminalne organizacije koje nas peljese na svakom koraku, "za nasu dobrobit", naravno. Jedan od dokaza ljubavi ove "predivne" drzave prema nama i nasih politicara isto je jedan dan u kalendaru, koji su Srbi izdvojili i odredili za neki drzavni praznik, da bi mogli citav vikend da piju i pokazuju svoje pravo divljacko lice zbog kojeg citav normalan svet od njih bezi, a tog radnog dana da odmaraju, patriotski. Slucaj je sledeci, to je navodno dan drzavnosti iliti nezavisnosti Srbije, a nas "musliman" Rasim je patriotski postavio svoju grbacu za tu majku drzavu koja ga tako lepo goji i puni mu dzepove novcem koji niti zasluzuje niti njime ume da raspolaze, ali nije na nama da o tome brinemo. Nasa se briga ogleda u prevelikom nacionalizmu koji se ovih poteklih i tekucih dana iskazuje na svakom koraku, kao da se sprema neki novi srpski ustanak, kao da je Karadjordje ponovo ustao, vaskrsao i rekao : "Brukate Srbiju time sto dozvoljavate da muslimani zive u njoj, isterajte ih". Velimir Ilic, taj ruzni i psiholosko-rastojeni neandertalac, koji je najbedniji izgovor za patriotu i politicara ikada je izavio, sa one govornice reci slicne konotacije kao one gore izmisljene u Karadjordjevo ime. "Svaka cast Rasimu, ali on mene da zove na proslavu dana drzavnosti? Pa to je uvreda za Srbiju, to je uvreda za Karadjordja". Da, verovatno se prevrce u zemlji jer je ostavio tebi da je vodis, verovatno mu je zao sto je glas dizao protiv razuma i kulture koja je tim istim Srbima donela javna kupatila, sapune, kasike i viljuske, pa cak i puteve. To je, pre Turaka, bio narod koji je jeo svinje, blato i izmet svinja, a sada se jedan svinjojedac vredja sto je kulturno uzdignut, a i trbao bi, jer njemu nije mesto za govornicom, vec u stali. Osecam se uvredjenim, osecam se izdatim od svog predstavnika u vladi, osecam se nepozeljnim u sopstvenoj drzavi u kojoj zivim vec 20 godina, osecam da vise ne volim ovu drzavu, osecam da je mrzim, osecam da vise ne verujem u nju, a samim tim i u taj prokleti dan drzavnosti. Moja je drzava od danas nebo, moja je vera Islam, moje je srce Bosnjacko i ja sam mozda jedini ponosni musliman kojeg necete oterati sa zemlje koju su mu dedovi ostavili, a ne na poklon dali neki Srbi. A sto se vase drzave tice, koja se raspada ima vec desetak godina i postaje sve manja, imam samo da kazem, "Nije Bog vrana oci da vadi" i "Da Bog da imali, pa nemali".

Krkanje kao politicki potez

Taman kada pomislim da se politicki umovi nasih krajeva ne mogu dosetiti novih nacina uz pomoc kojih bi se "priblizili" narodu, a sebe nesvesno ponizili, oni izvuku zeca iz sesira i iznenade me. Trudili su se na razne nacine da se nama dokazu kao ljudi koji su ostali cvrsto nogama na zemlji i koje nije privremena slava vinula visoko u tamne oblake koji su se nad nama nadvisili. Odlazili su kod nekih starih i iznemoglih ljudi, posecivali bolesnike, odlazili u dzamije na namaze bez "preko potrebnog" obezbedjenja, ali mene nikako nisu ubedili da zele da postanu deo nas, sto nikada nisu ni bili, vec da zele da nas zaslepe "dobrotom" i "skromnoscu", pa da pohrlimo ka njihovim politickim objektima i ponosno upisemo nasa imena u liste njihovih glasaca. Ne lezi vraze, kaze jedna stara poslovica, a druga, pogodnija za ovu temu glasi : "Istina uvek izadje na povrsinu." Prvi moj dokaz da oni ne zele da budu deo naseg malog grada i da ne zele da imaju ikakvih dodirnih tacaka sa nama, koji ih tako jako (citaj slepo) podrzavamo, je da imaju uvek oko sebe grupu do zuba naoruzanih i na pogibiju zbog odanosti spremnih "telohranitelja", koji nikako nece dozvoliti bilo kome da pridje, makar to bilo i nevino dete. Pitam se da li izvlace slamcice ili se igraju decije igre "kamen, papir, makaze" ti isti telohranitelji, da bi odredili koji ce nesretnik morati da cuva te nase "politicare" dok borave u toaletu, jer se ti nasi "neustrasivi" politicari izgleda boje i sopstvenog odraza u ogledalu. Mi to ne vidimo kao losu stvar ili lose ophodjenje tih ljudi prema nama, pa ih cak i branimo tvdeci da postoje individue spremne 24 casa dnevno da likvidiraju te nase od Boga "darovane" ljude, tako da ih neko mora cuvati i o njima brinuti, jer ako oni poginu, ko ce nas voditi. Ko ce nas voditi u dublji ponor, ko ce sebi puniti dzepove, ko ce nas lagati u lice, ako ne oni? Skoro je bio jos jedan u nizu ispada naseg "miroljubivog" sugradjanstva, pa su se dve glavne politicke opcije obracunavale vatrenim oruzjem oko "poslovnog" prostora u centru grada, a jedini od ranjenika koji i srcem i razumom pripada politickoj stranci SDA je izjavio kako je sretan sto je metak njega pogodio, a ne njegovog vodju Sulejmana Ugljanina. Te srece, tog ponosa Sulejmanovog sto je neko primio metak mesto njega, jer da ga je on primio, em bi se grdno uplasio i na mozda na srecu nas svih povukao iz politike ili bi ga svi posmatrali kako kuka zbog sitne prostrelne rane kao zena. Elem, Bozije je odredjenje bilo da on ostane medju nama jos malo kao "bitna" figura, u unistavanju svega onoga sto je dobro. Mada ni SDP nije kako bi se kod nas reklo, "maslo za Ramazan", jer je pucano iz pistolja jednog od pripadnika istoimene partije, jer i oni toliko lazu i manipulisu nasim poverenjem da mi se cini da su na dobrom putu da nadmase svoje protivnike i prethodnike na vlasti. Njihov lider Rasim Ljajic se dokazao prilicno dobro kao ulizica onim mracnim ljudima koji nam zlo zele, a poticu iz Beograda i ostalih "velikih" srpskih gradova, kao lazov koji je obecavao sunovrat izmisljenog i nezakonitog "Rijaseta" u ovoj drzavi, a sada ga cutanjem odobrava, jer su mu tako naredili iz tog istog nacionalistickog Beograda i kao dobar gurman, koji se ne libi da povede svoju masnu pozadinu i svog "kolegu" zaposljenog u privredi da probaju slatke specijalitete domace radinosti, sa sve kamerama i gladnim narodom koji se oblizuje i posmatra sa sigurne daljine iza izloga, kao neka sirocad iz perioda nemastine i boli koji je doneo II Svetski rat, a kao bonus, preko puta te iste poslasticare lezi jedno malo i neverovatno zapusteno i isprljano Romsko dete, prosi i tuznim pogledom i malom nevinom sakom. Nemastina je ostala ista kao iz vremena ratova, narod gladan i siromasan kao je nastupio III Svetski rat, a obezbedjenje surovo i nevaspitano kao i Suljovo. Kako to, pitam se ja? Kako dozvoljavamo ponavljanje situacija u kojima smo konstantno zrtve necije nespretne i lose osmisljene lazi, kako trpimo da neko ko ima platu preko 100.000 dinara jede slatkise i gleda u nas kroz izlog i smeje se, mase nam, "prijateljski" nastrojen, kako dozvoljavamo da nas vode zubari i ljudi koji farbaju svoju kosu, kako dozvoljavamo da nam usta ostanu zatvorena, a stomaci prazni i porodice gladne. Lako, zato sto smo dozvolili da ugasimo svoje umove i nase zivote prepustimo vodjenju ljudima koji nisu u stanju da vode i uredjuju ni sopstvene zivote. Sta reci posle svega? Pa, bon appetit iliti prijatno "dragi" nasi politicari, jedite sve sto vam je na putu, pa i nase prilike za prosperitet i srecu.

Drustvene grupe

Morate biti deo neke grupe, jer sami ne mozete preziveti i umrecete, najverovatnije. To je nekada bio nepisani slogan gradova, sela, kampova i svih ostalih vidova ljudskih zajednica, koje i danas ne prestaju da uzimaju nove oblike, ili da oblikuju i izvrgavaju stare. Uzmimo za primer intelektualce, nekada niste mogli biti deo takvog drustva, ako nemate propisno obrazovanje ili ako niste procitali barem desetinu knjiga ili u krajnjem slucaju izdali jednu. Glumcima niste smeli prici ako nemate rodjaka koji radi u pozoristu ili ako niste neki producent, reziser ili barem kolega. Tako je bilo i sa doktorima, slikarima, filozofima, psiholozima, gimnazijalcima, ekonomcima i mnogim drugim "zatvorenim" grupacijama. Danas je sasvim druga prica, pa je svako svakome "drug" dokle god je neko od "drugara" spreman da placa pica, doziva "drugarice" da im se pridruze u ubijanju vremena i moralnih vrednosti koje su godinama, ako ne i vekovima izgradjivane u ovom gradu ili da ih barem snabdeva socnim ogovaranjima o ljudima oko njih. U bilo kojem od gore napomenutih slucajeva se jasno vidi, da drustvo od svoga clana sada trazi da rade najgnusnije stvari koje ga po meni nikako ne mogu ciniti ljudskim bicem, vec virusom iliti zarazom za sebe i sve oko sebe. Zaboravile su se intelektualne rasprave, debate, nadmetanja u sportu, pisanju tekstova ili stihova i svim ostalim normalnim drustvenim dogadjanjima koja su bila nacin zblizavanja, sada se moze neko sa nekim druziti samo ako je dovoljno poznat, bogat, ako zna dovoljno traceva sa svaku osobu koju sretne i ako je dovoljno "pametan". Naravno, uvek su postojala i postojace drustva u kojima muskarci jednostavno menjaju jednu po jednu curu iz grupe izmedju sebe kao neki moderan par patika, dok se iste ne iznose i pocepaju, a tada ce ih nonsalantno od sebe odgurnuti u zaborav. Od njih ce ostati samo ogovaranja i tihi zli podsmeh iza njihovih ledja. Nazalost, imam jedan odvratan primer koji skoro svakodnevno moram da posmatram, pa skoro da mi je zao te glupe devojke, ali shvatim da su one zeljne paznje i da bi zbog toga mozda pristale cak da budu glavne glumice jeftinih porno filmova, ultra loseg kvaliteta. Pitam se kako spavaju, kako uspevaju da se pogledaju u ogledalo svi oni koji mogu da izadju i ulizuju se nekome ko je obicno nistavilo, kome na celu pise da je zeljan paznje i "slave", dobrog provoda i laznih prica koje kolaju poput gluposti po njihovim glavama, brzo i nezaustavljivo. Pa srecem razne grupacije raznovrsnih karakternih pojava, kako dobrih, tako i losih, rame uz rame, smeju se i ispijaju kafe, a kao da je juce bilo kada sam cuo ili gledao kako neko pljuje po toj istoj osobi sa kojom se sada tako "iskreno" smeje. Cast opet, minimalnom broju izuzetaka, koje mozete nabrojati na prstima, koji nemaju kompleks "nize vrednosti", koji se ne osecaju bolje ako lazu da su osobe oko njih, koje nisu prisutne, gore od njih, koje znaju da postuju tudj zivot i svoj, koje su pravi primeri ljudi. Pitam se, kako uspevaju mirno da spavaju oni koji stalno lazu ili da odu kuci i kazu da su imali "produktivan" dan, kada su ustvari samo sedeli sa nekim likom i ogovarali svoje prijatelje ili prijateljice, koje ce posle da mole za pomoc, pitam se zasto smo toliko nisko pali, pa gutamo svoj ponos, samo da bi mogli da se pozdravimo ili na minut druzimo sa nekom osobom koja je deo nekog "vaznog establismenta", pitam se ko nas je slagao da moramo biti prema svima fini, pa i prema onim osobama koje nas gledaju u oci i smeju nam se, jer su nas do malopre ogovarale, pitam se ko je njima dao pravo da se nazivaju ljudskim bicima, kada su samo ustvari virusi koji zive tako sto se hrane mrtvim slojem epiderma onih osoba koje stoje uspravno i koje smeju da pogledaju lazove u oci i kazu im da su ono sto jesu i koje se bore za pravdu i koje veruju u ljubav i koje znaju pravo znacenje izraza "nevinost" i koje nikada nikome nisu pozelele zlo. Kada vidim drustvene grupacije nasega grada, poludim i pozelim da nema nikoga, da ovo postane jedan od onih americkih propalih gradica u kome nema nikoga osim par vec izlapelih i poludelih staraca, pozelim da imam jedan detektor lazi ugradjen u vid, da mogu sve njih da procitam i da imam dokaz za to, pa da im pokazem beli papir na kojem crnim slovima pise : "Virus". Cak pozelim i da odem odavde, da im ostavim ovu Sodomu ili Gomoru, neka bludnice medju sobom i neka sire svoje lazi kao pauk njegovu mrezu, neka se smrad, njihovih iskvarenih ljudskih ljustura u kojima obitavaju virusi najgore vrste, siri sto dalje, da niko nikada vise ne pozeli da pridje tom mestu prepunom zla i neistine, ali shvatim koja je vrednost ovoga mesta, koja je njegova istorija, setim se da ga nije osnovao neki "glumac" ili neki "slikar" ili neki "psihijatar" ili neki "muzicar", vec cestit i pametan covek, za ljude istog soja. Zato ostajem, trpim kisu lazi koja neprestano pada po meni, trpim sijanje tih laznih osmeha koji me svakoga dana zaslepljuju, trpim te piskave glasove koji se boje sopstvenih senki, a koji meni glume "iskrene" prijatelje, jer ja nisam kao oni, jer ja znam sta je pravda, istina, normalan zivot pre svega i ja za razliku od njih i njihovih drugara sa slike gore, znam pravo znacenje reci covek i uvek cu biti to, ili mrtav.

Znanje na prodaju drugi deo

I bi znanje. I bi Drzavni "univerzitet" u Novom Pazaru. I nestade znanje. Pomracenih umova ljudi su slicni majmunima, a to kada govorim nikako ne mogu uvrediti ljude na koje mislim, vec majmune, jer smatram da su cak i oni napredniji u razumevanju onog pored sebe, od ljudi oko mene. Kod nas se sve zasniva na rivalitetu i cini mi se da nikada u Pazaru nije bilo prosperiteta bez rivaliteta, koji je nekada bio zdrav, a sada je nazalost postao crna tacka na mnogim dusama u ovom gradu i uzrok ogromnih problema i mrznje medju ljudima. Najpoznatiji rivalitet u mom gradu je definitivno Muftija Moamer ef. Zukorlic - Sulejman Ugljanin. Zapocet je oko nama nepoznatih stvari, ali kao maloj "mahali" nam je poznato da su se zavadili oko plena koji je pozamasan u vidu novcanih donacija koje redovno pristizu u Mesihat Islamske zajednice u Srbiji. Suljo je zaslepljen slepilom i mnogobrojnim dozivotnim zakletvama na vernost nasega naroda krenuo kapom i sakom da kupi svaki dinar koji se pokupiti moze. Svi smo to osetili, malobrojni su okrivili ispravne osobe. Posto je bacio moj mali grad u dugove mnogo puta vece nego sam broj stanovnistva u njemu, okrenuo se ka rastucoj Islamskoj zajednici na celu sa Muftijom, zahtevajuci od njih basnoslovne svote novca, na sta je pametni Muftija negativno odgovorio i zapoceo konflikt koji i dan danas traje, a vodi se po kahvama, kafanama i drugim "intelektualnim" krugovima nasega grada. Posto nije mogao na silu da preuzme Mesihat iz nekoliko pokusaja, okrenuo se psihickom nacinu ratovanja, kopirajuci svaki potez Muftije i tako njegov entuzijazam i zelju za nasim prosperitetom stavljao na stranu na koju niko obracao paznju nije. Prvi mu je potez bio otvaranje "drzavnog univerziteta", koji niti je bio drzavni, niti je bio univerzitet, jer su ga na pocetku pohadjali svi pripadnici SDA partije i polagali te ispite brze nego li je Sunce uspevalo nama da dostavi svoje zrake. Fabrikovanjem diploma i na ovom i na onom univerzitetu, a vise na ovom "Suljovom", oni nisu mogli spreciti rast korupcije, neznanja i mrznje medju zaglupljenima. Ko zna, mozda je to obojici bio cilj, ali spekulacije na stranu, ja posmatram kakvi se "umovi" skoluju i na jednom i na drugom univerzitetu. Ovamo rade i neki "profesori" koji se ne libe da otvoreno zahtevaju novac od svojih studenata ili da ih obaraju po nekoliko desetina puta, ne bi li dobili tu satisfakciju u vidu pozamasne novcane isplate, naravno nelegalne. Ima i na ovom univerzitetu studenata koji potezu veze, kojima ocevi i babovi i majke i tetke po citav dan sede i ispijaju kafe, ne bi li primorali "fakultetske faktore" da dozvole njihovim potomcima da prosperiraju iako nemaju nikakve osnove za to. Za pohvalu im je administracija, tamo radi jedan lik sa flekom na licu koji je umislio da je pokupio ne samo svu pamet sveta, vec i svu lepotu, sarm, snagu, a mozda cak i obdarenost, pa ta osoba paradira holom i vecina joj se sa puta sklanja, jer je ta osoba izjavila : "Meni profesori moraju da se jave, a ne ja njima." Naravno da pred tim istim i prozvanim profesorima promeni izraz lica u nasmejanog i poslusnog patuljka, koji jeste, ali nama "obicnim" smrtnicima moze da odbrusi, moze da nam se dere, jer su se njemu drale osobe kojima on ne sme ni da zucne, a kamoli da se protivi, on nama ne zeli da procita rezultate ispita i kolokvijuma, jer nije raspolozan za to, on moze sve, ali ustvari ne moze nista. Eto, tu je osobu, ako se tako moze okarakterisati, zaposlio otac, majka ili bilo koji nesretnik povezan krvlju sa njim, da ga barem rodbina ne gleda, neka nama prosipa "pamet". Tako se kod nas prave institucije, tako se kod nas radi u "drzavnim" institucijama, tako je to kod nas i nigde drugde, samo niko to nece da spreci, ako mi ne zelimo to sami da uradimo. Mi, uzivamo u tim "plodovima Raja" i samo pohadjamo te nase "intelektualne institucije", iako nista ne znamo dobicemo diplomu, nemamo o cemu da se brinemo. Kako rekose Pajtonovci : "Always look on the bright side of life."