Kvalitet se ne predaje

Postoji vreme u godini, kada moj grad nije moj grad i kada ja nisam ja, kada nestane svaka osuda prema ulicama koje su moje, prema izlozima po kojima moja senka svakodnevno seta. Moj grad zaboravi u tom kratkom vremenu na bol, na mrznju, na netrepeljivost i sve one razne kvalitete, naravno negativne, koji nam skode i koji nas duh unizuju, koji nasu svest pomracuju. Vreme u kojem je Sunce zakon, a toplota svuda oko nas i sa nama, ulepsavajuci svaki korak, cineci ga lepsim i nekako laksim. Leto je moje omiljeno doba, jer moja dusa tada cveta, moja ljubav je tada nasla luku, moje oci su videle najlepsu osobu na svetu i moje usi svakoga leta cuju muziku, prelepu muziku. Festival "Stari grad" je nesto najlepse sto je moj grad imao prilike da izume, pored osecanja koji su samo nama svojstveni, a sada nazalost u tamu baceni, kao nepozeljni prolaznici ili nepotrebni naucnici. Nauka nam nudi ljubav, a ljubav samo moze ciniti dobro. Istina je da je ljubav predivan osecaj i da ja zaista o njemu mogu govoriti danima, ali znacaj pridajem ovom licu sa slike, koji je iskusio ljubav dublje i proucio istu od mene mnogo bolje, bivsi frontmen grupe "Parni Valjak", Aki Rahimovski. Predivan glas, predivan stas i malo nervoze od ovog coveka cine gospodina koji zasluzuje svaku pohvalu i nasu paznju kao sto slusamo razne umotvorine i legende o isuvise pametnim ljudima, koji su nam pomogli da kreiramo barem neke sitne delove nase danjasnjice. Iako sam zeljno iscekivao "Stari grad", ovaj je covek potukao i vreme i godisnja doba, pa je toplinu uneo u nasa srca bas onako kako to radi i leto, bas onako kako ja to volim i bas onako kako nama to odgovara svima. Sala Doma kulture u Novom Pazaru je pevala, a zastave ovoga grada su veceras crvene. Pazar je veceras prestonica ljubavi, a ja sam predsednik. Iako nije bilo izbora, iako niko glasao za mene nije, iako mozda vecina i ne zna. Lepo je sanjati, lepo je ziveti bezbriznim zivotom, lepo je slusati kvalitetnu muziku, lepo je voleti i biti voljen. Na kraju mala zamerka nekolicini koji su izazvali naseg gosta i umetnika neprocenjive vrednosti, da ih upozori na telefone i razgovor u publici tokom obracanja ovog velikog, a rastom niskog, coveka publici. Ali im ne zameram, veceras je grad moj, nebo je moje platno, na njemu ispisujem poruku jednoj dragoj osobi, nadajuci se da ce joj se te reci urezati u pamcenje kao zakon o gravitaciji, kao zakon koji kaze da posle tame uvek dolazi svetlost, kao zakon koji glasi: "Volim te".