Postoji mnogo vrsta virusa. Od onih koji vam izazivaju kasalj i bol u grlu, do onih koji vas mogu ubiti i unistiti organe, a samim tim i normalan nacin za vodjenje zivota. Postoje i oni manje prepoznatljivi, oni koji su toliko veliki i toliko spretni u kamufliranju da izgledaju kao mi, normalni ljudi. Ti virusi su po meni toliko mutirali i postali toliko spretni u unistavanju ljudskih odnosa, intelekta, nacina zivota i vere, da je situacija alarmantnija vise nego ona iz doba kolere. Trude se neki da te viruse razvrstaju i prepoznaju, nadju leka i nacine za odbranu od nezaustavljive posasti, ali ona uvek nekako nadje nacina da dodje do najvitalnijih drustvenih slojeva i u svakom ostavi po jednog "predstavnika" koji ce dalje siriti bolesti i umne prepreke koje stete nama i ljudima oko nas. Najgore je sto virus moze da zarazi i normalnu osobu, pa da ona postane mozda i gora od svog izvornog nosioca, jer verzije gena mutiraju iz lanca u lanac prenosenja sa domacina na nosioca nove posasti. Kao u filmu Matrix, tom velikom ostvarenju brace Vicovski, postoji jedan "sistemski agent" koji se kao virus siri sa osobe na osobu, pretvarajuci tako sebe u nepobedivu silu, kako fizicku, tako i psihicku, jer ko ce nadjacati milione zarazenih glasaca, milione zarazenih osoba koje veruju da je nesto ispravno, a nesto ne, iako je obrnuto i ko ce nadjacati milione osoba koje su zaglupljene to takvog stadijuma da neandertalci izgledaju kao akademski gradjani. Pitam se kako smo dozvolili da nas ova bolest uhvati nespremne, kako je uspela da zarazi dobre ljude i pametne osobe, kako je uspela da zarazi cak i moje nekadasnje prijatelje? Pitam se, a odgovora nema, sa druge strane samo agenti iz filma, gledaju me kroz crne naocare koje im zamracuju um kao mreza koja ne dozvoljava ribi da slobodno pliva u moru, a ja jedini kao da drzim izvor spasa i svetlosti, jedini ne nosim naocare, ali se bojim i ne smem da pokusam da te naocare skinem, te viruse iz njihovih tela otklonim. Zato se klonim drustvenih, zarazenih i izopacenih slojeva drustva koji su neprepoznatljivi, pa izgledaju kao lavlje jazbine i gnezda slepih miseva. Da, gnezda slepih ljudi koji ne znaju i ne zele da znaju, ne vide i ne zele da vide, samo tonu u dublju tamu. Nek znaju, da svetlo dolazi, jer iako je noc tamna, ona je najmracnija pred zoru, a u toj zori je sve ono za sta se ja zalazem i borim, za sta zivim i disem, za sta sanjam i ove postove pisem.
Нема коментара:
Постави коментар