Pozoristance

Neka krenu pohvale kao jata lasta koje zeljno iscekujemo, jer nam donose letnje cari sa sobom, neka odjekuju aplauzi kao da platuni topova pucaju nama iznad glava, u cast pobednicima, u cast kulturalnim reformatorima ovoga grada. Kada se otvorio Internacionalni univerzitet, bio je propracen sa podsmehom i izvrgavanjem njegove prave vrednosti. Ponudio je tada, a nudi i sada fakultet filmskih umetnosti, odsek gluma, a tada je to bio glavni vic ili neslana sala medju umobolnicima koji nemaju drugog posla nego da psima vade pasose i da pune kukove salom, a oci scenama za ogovaranje. Prva klasa je zavrsila prosle godine, sa neverovatno velikim uspehom i jos vecom dozom kvaliteta i ozbiljnosti prema poslu i profesiji kojom se bave. Nama Pazarcima dobro poznati Dusan Zivanic, Rifat Rifatovic, Lemana Becirovic, Haris Secovic, Sandra Miljkovic i Andjela Maric su dali mnogima, pa mozda cak i meni inspiraciju i podstrek za bavljenjem ovom prefinjenom umetnoscu, koja je kod nas nazalost bez istorija bila do danasnjih dana. Kreirali su glumacku intelektualnu sredinu i nas gledaoce poducili pravilima normalnog ponasanja u pozoristu i posmatranja jedne predstave. Kao da je juce bilo kada sam gledao predstavu "Ilhamijin put u smrt" pod meni nepoznatom direktorskom "palicom" i mnogo manje poznatom glumackom ekipom, jer sam bio isuvise mali da bih se interesovao za imena glumaca i rezisera ove zaista lepe predstave koja cini jedno od mnogih i lepih intelektualnih dogadjaja iz moje mladosti. Ono sto nije bilo lepo tada su gomile spica koje su donesene kao da se gleda neki film na otvorenom ili kao da je fudbalska utakmica, pa jedva cekamo da nam se sudija priblizi da ga gadjamo istim "zanimacijama za usta". Na moju ogromnu radost, to je sada promenjeno, to je sada iskorenjeno i zaboravljeno, a donosenje istih biva propraceno kao da je neko usetao nag kao od majke rodjen u nas Dom kulture. Hvala Bogu, a potom i nasim glumcima, nasim nadama za kvalitetnije i kulturnije veceri u ovom gradu. Veceras je po prvi put nastupila i nova klasa mladih glumaca i glumica, sto je jos vise ulepsalo i uvecalo nadu u kulturalni procvat ovoga grada. Nisu gresili, nisu zamuckivali, trema se primecivala nije, bili su zaista dobri i dostojni hvale kao i njihove vec diplomirane kolege. Imena ne znam, sama ce se urezati u mozak sa jos dosta boljih i jacih scenskih nastupa. Impresioniran i pocascen sto sam svedok stvaranja glumacke i pozorisne istorije ovoga grada, mogu samo da dodam jos to, da sa nestrpljenjem cekam i prvog rezisera i prvi film snimljen u ovom gradu, a zaista nase ulice, nasi ljudi, kakvi god bili i nase stare gradske zidine imaju dosta da ponude i sa dosta cime da inspirisu.