Nadanje je jedna od karakternih osobina ljudi koja je ponekada neverovatna. Bilo da ste ateista, ako tako nesto uopste postoji, ili vernik, imate svoja nadanja, u bolje sutra, u lepo vreme, u kvalitetno provedeno vreme, u prijatelje, mozda u tek uplaceni tiket u kladionici, ko zna, ali nada je uvek tu. Sudrug koji ne trazi hleba i vode, niti novac za svoje postojanje, niti ikakve usluge za to sto je ponekada jedina uz nas, samo zeli malo mesta u srcu i dosta verovanja u nju. Sta su vase nade, sta vi zelite neprestano, svakodnevno, cak i sada, sutra, zauvek, sta je ono sto predstavlja neki cilj koji ce vas, nakon njegovog ispunjenja ispuniti i uciniti kompletnim, sretnim i mozda na tren mirnim? Ja se nadam, u sve ono sto ce poboljsati moje stanje i ljudi oko mene, svih, pa cak i onih koji mozda danonocno rade na tome da meni ne bude bolje, nadam se u to da ce jednog dana nasa drzava zablistati starim sjajem, da ce se nase granice otvoriti, da ce svi barem pola sata biti bezbrizni i nasmejani, ali ja se samo nadam. Nisam dovoljno jak da pocnem da udaram u zidove koje je postavio okrutni zivot, nisam spreman da ih preskacem, nisam spreman, jer niko nije spreman, svi ostaju iza njega, a nagore je, sto mi se ponekada cini da se samo ja pitam sta je tamo, iza njega. Tamo je kraj nadanjima, a pocetak ostvarivanjima, tamo je zivot bez konstantnih briga, tamo je sve sto pozelite, tamo je cokoladna kuca iz bajke o Ivici i Marici, tamo je blago Sierra Madre, tamo su rudnici dijamanata Kralja Solomona. Pisem ovo jer sam danas naleteo na jednu od najpametnijih recenica u poslednjih 5 godina, tako kratka, a tako dugacka, duboka, mogao bi se covek danima muciti da je skroz odgonetne, a da mu to opet ne podje za rukom. Recenica ide doslovce ovako : "Mrzim one ljude koji mogu sve, na papiru." Pa mi prodje kroz glavu, da sam mozda i ja jedan od takvih, koji su na papiru junaci, a na bojnom polju kukavice, oni iz zadnjih redova cijem se uspehu niko ne nada, cak ni rodjena majka. Ne interesuje me, ako sam takav, ja imam svoju nadu i imam vere u Boga, pa u nju. Bice bolje, mora biti, posle oluje uvek dolazi sunce. Kako da se ne nadam, kada naletim na primer da je jedna zena u Juznoj Koreji polagala vozacki ispit 771. put i svaki je put pala, ali nije prestajala da se nada, da se bori. Samo napred gospodjo, da nam je barem polovina te vase nepresusne vere, tog vaseg entuzijazma, ja bih sada uzivao i bio zadovoljan, kao i ostatak sveta, ali mi ne pokusavamo kao vi da preskocite zid, mi ga samo posmatramo i cekamo da se sam srusi, da ga "pojede zub vremena". Mi, kao i ovo dete na slici, cekamo i placemo jer smo nemocni, nadamo se da ce neko cuti nas plac i doci, uciniti sve ono sto ne mozemo sami. Mi jos ne znamo da hodamo, jedino nam preostaje da se nadamo.
Нема коментара:
Постави коментар