Ugrozena vrsta

Setam ja veceras i posmatram ljude oko sebe. Mesovitost je jedna od lepih karakteristika mog grada, ali postoji neka skrivena nit, neka igra koja se kao morska trava polako obavija oko vasih nogu i izgleda lepa i zanimljiva, dok se ne zategne i ne pocne da vas davi. Govorim o mojim sugradjanima hriscanske veroispovesti, koji su "ugrozena vrsta" ovde. Krenimo od pocetka, od tog slavnog komunizma koji je bio vrhunac nasega zajednickog zivota, kada su svi bili drugovi i drugarice, kada se nismo delili na "siptare, muslimane, srbe, cetnike", nego bili jedna velika zemlja sa jos vecom dusom i jos vecim idealima, koji su na kraju, bili uzrok naseg kraha i ponovnog radjanja medjuverske netrepeljivosti u grudima. Desila se Bosna, Hrvatska, ali nije Pazar i Sandzak. Ja licno smatram da je to nagrada od Boga, jer su nam tada duse bile cistije nego ikada i dzamije punije nego sada, a zivalj druge veroispovesti je jos bio pod uticajem Titove Jugoslavije. Prosli su ratovi, zakopale se i sekire i lesevi, ali mrznja se nije smela zakopavati, jer mrznja je seme smrti i rata i bola i svega onoga sto nama nije potrebno. Ja sam odrastao na nekoj medji u mom gradu, niti je kompletno srpska, niti je kompletno muslimanska ta moja ulica. Govorio sam, a i dan danas govorim i "dobar dan" i "merhaba", govorim i "chika" i "midzo". Jednostavno mi je to navika, lepota govora i bonton, moj neki kvalitet. Porastao sam sa decom obe nacionalnosti i veroispovesti, nije nam to bila prepreka za igru, za salu, za nevini deciji smeh, a mrznja, ta podla biljka koja je mnogima rasla u srcu je samo sirila korene, ne obaziruci se na osmehe, pozdrave, razgovore i druzenja. Porasli smo, malo se slobodnije dise, jer vise nema Slobodana, a ironija ima smisla za salu, jer nismo bili slobodni pod covekom kojem je ime Slobodan, sada znamo ko smo i smemo da se deklarisemo, iako nas sopstvena drzava ne priznaje i ponosno tvrdi kako je ovo "drzava srpskog naroda". Porasli smo i mi i nasi skriveni cvetovi mrznje, pa je doslo vreme da proklijaju, da izadje na videlo ono sto se trpi i precutkuje ko zna koliko dugo. Plod je moje zaprepascenje kada sam video druga iz detinjstva koji nosi na crkvenoj "proslavi" Bozica kostim Draze Mihajlovica. Ko zna, mozda ima i noz koji ide uz tu odecu, pa ce "samo" da ga isproba na meni, kao i kostim, nevino. A kao da je juce bilo kada smo se igrali zmurke i ostalih bezazlenih igara. Naravno, ni moji "muslimani" nisu postedjeni te zle biljke, pa sam dobijao opaske tipa : "Kako mozes sa njima da se pozdravljas", "Kako mozes pored njih da zivis", i tako u nedogled, jer kao sto je Ajnstajn rekao : "Samo su dve stvari beskonacne, svemir i ljudska glupost." Ono sto meni najvise smeta je to da mi ispadamo krivci i da se taj moj komsija pored mene oseca ugrozeno i nelagodno, a ja nikada nisam nosio kostim Osame Bin Ladena ili Sadama Huseina. Sada cujem na televiziji kako se poslanici Narodne Skupstine zale na polozaj Srba u ovome gradu, kako je mali broj njih zaposlen u nasim drzavnim ustanovama, a broj nezaposlenih premasuje 25.000, pa se zapitam, odakle im smelost, kao da izvozimo poslovna mesta. Oni, kao beli medvedi, samo cute, jedu sta pozele, piju sta pozele, rade sta pozele. Imaju oni polozaj bolji nego predsednik Amerike, njima se sve oprostiti moze, za njih uvek mesta ima u bolnici, za njih skoro nista nema cenu, jer su ih kao potencijalne birace prepoznale "sandzacke" stranke. Zalosno je to da se oko tih biraca bore, da se za njih putevi grade i mostovi i njihov je asvalt u nekom selu kvalitetniji nego onaj na glavnoj ulici ovoga grada, a oni su ugrozeni jer ih mi "plasimo i decu im bijemo i uznemiravamo i proteravamo". Dizem casu, jer alkohol ne pijem, za moje detinjstvo i vreme kada smo svi samo bili ljudi, a u njoj pesticid. Zelim da ubijem sve cvetove verske mrznje u ovom gradu. Ziveli.